Тога 10.12. 1948.године у згради на Ист Риверу у Њујорку, огромном већином присутних представника народа света, донета је Општа декларација о људским правима, у западној јавности презентованa као Универзална декларација о људским правима. Усвојена је и проглашења резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 217(III) од 10.децембра 1948.године: 48 држава је гласало за, ниједна против, док је 8 држава било уздржано(Југославија, Саудијска Арабија, СССР, Јужна Африка…)⁽¹⁾.

У  Декларацији, се изричити наглашава, већ у члану 2.: „Сваком припадају сва права и слободе проглашене у овој Декларацији без икакве разлике у погледу расе, боје, пола, језика, вероисповести, политичког или другог мишљења, националног или друштвеног порекла, имовине, рођења или других околности“.

Да би једна држава била правна држава, она мора имати законом или уставом уређен корпус људских права и то на начин који одговара стандардима из Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Одмах, на почетку овог текста, да читаоцима приближим дефиницију појма „људска права“: „

Под појмом људска права подразумевамо она права која имају грађани према трима гранама државне власти – према законодавној, судској и извршној власти.“⁽²⁾ Да се задржимо, још само мало, око појма – људских права. Сама идеја људских права развила се из идеје природних права, па су самим тим људска права урођена права сваког људског бића.⁽³⁾

Ако би хтели да сасвим поједноставимо појам људских права, онда можемо слободно рећи да : Људска права су основна права која сваки човек стиче својим рођењем. И то, без обзира на место рођења, условима у којима живи, своје године, на фамилију, сваки човек има иста људска права. „Дакле, иста права имаш ти, твоје сестре и браћа, твоји родитељи, твоје бабе и деде, твоји пријатељи…“⁽⁴⁾

Ако прихватимо овакву дефиницију онда лако долазимо до сазнања да су, реално, људска права она права која појединац има у односу на државу у којој живи. Зато се, ова права, и дефинишу као обавезе које власти имају према појединцима. Другим речима, људска права су субјективна права која појединац ужива самим тим што је људско биће и не дугује држави и њеној вољи; она нису позитивноправног, већ моралног порекла и потичу из нормативног поретка који је изнад државе и који она мора поштовати без обзира на то да ли их је изричито прихватила.

И на крају, можда најопштенија дефиниција је: „Да су људска права универзално прихваћени принципи и правила која стварају могућност за сваког члана људске породице да реализије свој пуни потенцијал и живи у атмосфери слободе, правде и мира.“⁽⁵⁾

Основни циљ људских права је да осигура да сви људи имају живот достојан човека, и зато се приказују као демократски идеал.

Данас се најчешће говори о три генерације људских права: У прву генерацију људских права спадају грађанска и политичка права, у другу, економска, социјална и културна права, док у трећу спадају, права солидарности.

Први писани трагови у којима се говори о поштовању људских права потичу много година пре Христа тачније још 2050. год. пре нове ере, када је Ур-Наму, иначе краљ Ура наредио да се напише кодекс, који се сматра првим правним кодексом, у коме се говори о поштовању људских права. Много година касније, негде 1780.год. п. н. е., Хамурабијевим закоником, који се сматра једним од најбоље очуваним примерком овог типа докумената, наведена су правила и санкције за већи број дела из области женских права, дечјих права и робовласничких односа.

Међутим, неки од истраживача историје људских права сматрају, како је то иначе уобичајно у друштвеним наукама, да је издавањем Кировог цилиндра 539.год. п. н. е., то је време владавине Кира Великог Персијским царством, он први правни документ о људским правима, јер су њиме успостављени дотад незабележени принципи људских права.⁽⁶⁾ Ради потпуности у излагању о људским правима, не треба сметнути са ума да се зачеци људских права, дужности и одговорности налазе и у религијским књигама као што су Библија, Веде, Куран, Конфучијеви Аналекти… Па, само да вас подсетим: У Библији односно у Посланици Светог апостола Павла Галатима стоји записано: Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.(3,28) И онда најупечатљивије: „Љуби ближњега свога“ са небеском вертикалом (крешендом): Љубите непријатеље своје; Благосиљајте оне који вас мрзе; Чините добро онима који вас куну и молите се Богу за оне који вас гоне! Док златно правило конфучијанизма гласи: „Не чини другима што не желиш да други учине теби“, а од сваке особе се са пуним правом очекује да поступа хумано према другим члановима заједнице у којој живи. Све ово важи и за владаре, а они који се не придржавају правилима хуманизма губе право на владавину.

У новијој историји, као прекретница у развоју људских права, сматра се Велика повеља слободе или Magna carta libertatum, потписана 15.јуна 1215.год. у Ранимиду, западно од Лондона, за време краља Јована без земље. Тачно 803 година је прошло од када се је, доношењем Magna carte, која се данас сматра најважнијом документом за перспективу и развој људских права, јер је била први корак дугог историјског процеса који је довео до владавине уставног закона, и до данашње владавине права и правне државе.⁽⁸⁾ Много касније Србија доноси Душанов закон у 14 веку; САД доносе 1776.год. Америчку декларацију, а Француска на почетку француске револуције 1789. год. доноси Декларацију о правима човека. У исламском свету на снази је Исламска декларација о људским правима из 1981.године.

Ово је најкраће о развоју људских права кроз историју.

Љиљана Нешић

1. Oпшта Декларација УН о људским правима(1948), Члан.2., OUN, Њујорк; САД.
2. Ракић-Водинелић,Весна(1999), Судска контрола власти–Школа за демократију, Ниш, 1999.(26-35)
3. Dimitrijević, Vojin.&Pejić, Jelena.(1992), “The Effects of UN Sanctions Agauns Yogoslavia(Serbia and Montenegro):Theory and Conventional Wisdom in the Current Context”, http://www.kent.ac.uk/politics/kentpapers/dimitri.html
4. Димитријевић, Војин; Страховлада: оглед о државном терору; Београд;Пешчаник; Фабрика књига, 2016(Београд; Стандард2).
5. „Encyclopedia of Human Rights“, 1996. 2nd ed., p. 711
6. Beogradski centar za ljudska prava, Škola ljudskih prava; Vojin Dimitrijević , Kuća ljudskih prava i demokratije,Beograd, Kneza Miloša 4, Uvod u pravo ljudskih prava, 1-  novembar 2017.  Istorijat ljudskih prava i izvori prava ljudskih prava, Prof.TatjanaPapić,Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu
7. Dr Vojin Dimitrijević, Prava pripadnika manjina prema međunarodnom paktu o građanskim I političkim pravima,  UDK: 341.234
8. Dimitrijević, Vojin; Paunović, Milan, Ljudska prava, Udzbenik; Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1997.
9. https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/dan-bivse-republike-govor-jednog-migranta/
10. Stereotipi i predrasude, Prof. Vesna Petrović, izvršna direktorka Beogradskog centra za ljudska prava
11. Ograničenja i derogacije ljudskih prava, dr Vladimir Đerić, advokat, Advokatska kancelarija Mikijelj Janković & Bogdanović