Država Srbija je u svojoj novijoj istoriji, kroz 19, 20. i 21. vek, gotovo neprekidno stajala na raskrsnici između demokratije i diktature. Sloboda se, kao retka ptica, samo povremeno spuštala na ovo tle, ostavljajući tek kratak bljesak nade, a potom nestajala pod teretom sile i straha. Mnogi istoričari, ali i psiholozi, korene ove političke neuravnoteženosti vide u viševekovnom ropstvu pod Turcima, gde je sila zamenila dijalog, a pokornost postala uslov opstanka. I kada su Turci otišli, knjaževi i kraljevi nastavili su da vladaju podaničkim mentalitetom, uz poneki izuzetak prosvetiteljske mudrosti.

Ali nijedan režim u istoriji moderne Srbije nije obeležen tolikim zločinima nad sopstvenim narodom kao komunistički. U želji za apsolutnom vlašću, izazvali su bratoubilački rat, a već od 1944. započeli sistematsku represiju, čiji se tragovi i danas osećaju. Istorijska dokumenta, posebno ona Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), svedoče o tome. Autori Srđan Cvetković i Nemanja Dević u knjizi „Represija komunističkog režima u Srbiji 1944–1946“ otkrivaju zapanjujuće činjenice o sistematskom uništavanju protivnika režima, bez suđenja, bez dokaza – samo zato što su mogli predstavljati smetnju uspostavljanju diktature.

Na spiskovima streljanih nalaze se intelektualci, sveštenici, zanatlije, zemljoradnici, pa čak i domaćice. Na teritoriji jablaničkog sreza, 237 lica su zavedena kao „narodni neprijatelji“ i likvidirana. U selu Sejanica kod Grdelice, zabeležena su 50 ubistava u prve dve godine posleratne vladavine. Masovne grobnice, probna iskapanja, nezavršeni rad komisije za istraživanje zločina – sve to pokazuje da je istina tek delimično izronila iz tame. Ni Leskovac još nije istražen.

Ono što zapanjuje i što najviše boli jeste što su mnogi od onih koji su rukovodili represijom, posle toga slavjeni kao heroji. A njihova deca, naslednici ideologije, danas oblikuju politički pejzaž Srbije, često menjajući boje, ali ne i metode.

U toj spirali represije, narod je naučen da čuti. Komunizam je usadio strah dublje od svakog prethodnog režima. On je stvorio kult ličnosti, naučio narod da voli vođe, da u njima traži oca, spasitelja, nekog ko će misliti i odlučivati umesto njega. Tako je izgubljen onaj nemanjićki gen slobode.

Bilo je otpora. Bilo je protesta. Ali nijedan nije iznedrio stvarnu demokratiju. Protesti 1991. i 2000. godine bili su samo bljesci, a sistem je ostajao isti. Lideri su se menjali, institucije su ostajale zarobljene. Studentski protesti 1968. tražili su više komunizma, ne više slobode. Oktobarske promene 2000. godine potrošile su ogromnu narodnu energiju, a sistem se nije promenio. I dalje volimo vođe, populiste, one koji dižu ruku umesto nas.

Danas, kada se narod opet okuplja na ulicama, sistem ih naziva huliganima. Ali pitanje koje visi u vazduhu je: da li će ovo biti samo još jedno gašenje iskrice ili prvi pravi korak ka slobodi? Demokratija se ne dobija na izborima jednom u četiri godine. Ona se gradi svakodnevno, kritičkim umom, nezavisnim institucijama i odvažnošću da se istina izgovori naglas.

Zato moramo ponavljati: država ne sme biti jedan čovek. Država mora biti narod. I institucije koje služe narodu, a ne vlastodršcima. Sve dok to ne naučimo, ostaćemo narod koji se boji sopstvenog glasa.

Napomena autorke: Deo koji se odnosi na zločine komunističkog režima nema nikakve veze sa onima koji su verovali u ideju jednakosti i pravde, ali nisu svoje ruke uprljali krvlju. Ovo nije optužnica za ideologiju, već za zločine počinjene u njeno ime.