Ovo mi je drugi put da se zadesim na Tajlandu. Prvi put je to bilo 2005-te, kada sam se igrom slučaja našao u Bangkoku i shvatio koliko je naša država mala u odnosu na taj grad. Naime, tada sam radio u Indoneziji i u putu tamo, morao sam da provedem neko vreme baš tu, u svetski poznatoj turističkoj lokaciji.

Bilo je to otkriće za mene. Nasmejani ljudi, pozitivna energija, ljubaznost na svakom koraku. Pomisli čovek odmah na Srbiju i bivšu Jugoslaviju i sve njene republike. Deset do dvadeset puta je svaka od Tajlanda manja, a sto puta više sranja koja izazivamo i million puta veća agresivnost.

Za razliku, Tajland smiruje. Thailand u prevodu Zemlja Slobodnih, ili zemlja Thai ljudi.

Nego da počnem.

Turizam nije bio glavni cilj mog putovanja. Pošao sam ustvari na Tajland u Pattayu, u posetu sinu, koga viđam jednom godišnje, i to samo ako ja odem van zemlje. Iako je to bio moj glavni cilj, znao sam da ću imati i dosta vremena da provedem u obilascima ovog egzotičnog mesta.

Pre nego što sam krenuo, prvo sam istraživao na internetu, šta je to što mogu da očekujem u Pattayi. Za one koji ne znaju, to je grad u provinciji Čonburi, a nalazi se na obali Tajlandskog zaliva. Mada, verujem i da ne postoji osoba koja nije čula za ovu turističku destinaciju.

Građanima Srbije je za Tajland potrebna viza za koju se aplicira online i košta 8.400 RSD.

Dakle prvo što mi je zapalo za oko dok sam istraživao, je Big Buddha, velika pozlaćena skulptura Bude, koja se nalazi na brdu iznad Pattaye, zvanom เขาพระตำหนัก, ili Brdo Phra Tamnak. Sa brda se vidi skoro ceo grad sa obe strane.

Druga stvar je fantastični muzej “Sanctuary of truth”, ili po naški, Svetilište istine. Sam pogled na slike sa interneta mi je bio dovoljan da mi to bude još jedna destinacija tokom mog boravka.

Walking street ili “Pešačka ulica” je posebna priča kojoj moram da posvetim posebnu sliku.

First road, Second road, i Soi 6, svakako zahtevaju da im se posveti prostor. Ko se pita zašto, shvatiće kada dođemo do tog dela. Za početak dovoljno, ali da krenem od stvarnog početka.

Na put krećem dan ranije jer je let bio oko 13:00 ( mada nisam računao da će kasniti u startu sat vremena),  kako se ne bih maltretirao jer mi sledi 15 i po sati leta sa presedanjem u Dubaiju. Sreća pa imam kumice Nataliju i Dejanu, kod kojih sam prespavao i koje su obećale uz osmeh da neće koristiti auto koji ostavljam ispred njihove zgrade. Ujutru oko 10:00 uzimam CarGo i od Zemuna do aerodroma me iskoštalo nekih 1.400 RSD, što na kraju i nije mnogo, jer mi izađe nešto jeftinije za par hiljada nego da ga ostavljam na aerodromskom parkingu.

Temperaturni šok

Dakle let, FlyDubai (inače povratna karta me koštala nekih 690 eura), i za nekih pet i po sati sam u Dubaiju. Tu sam već skinuo džemper, jer od 5 stepeni na 30, mnogo je nezgodno. Sreća da odavde avion poleće na vreme, pa posle  svega par sati spremam se za ukrcaj. Inače vest za pušače: Smoking room je sjajan, kao da ste u kafiću, u odnosu na Beogradski gde se osećate kao da ste u klozetu ili u pušnici za sušenje mesa.

DO Pattaye je let trajao nekih šest i po sati. I slećemo. Aerodromska procedura, otisci prstiju, snimak lica, pregled vize i pasoša i posle par koraka ste ispred aerodromske zgrade. Osvrćem se i posle nekoliko minuta ugledao sam poznatu figuru, koja je odskakala od prosečnog Tajlanđanina za dve glave. Čekali su me Mare i njegov prijatelja sa Tajlanda Čen.

Sin

Pomažu mi da spakujem koferče i ranac u gepek od neke nove Honde i krećemo. Aerodrom je udaljen od grada nekih 35 kolometara, a taksijem bi to koštalo nekih 15-20 eura. U Tajlandu se vozi levom stranom, pa ko nije živeo u Engleskoj, Australiji, ili Indoneziji, treba mu vremena da se snađe. Naročito na kružnim tokovima. Za nekih dvadesetak minuta stižemo do novog Tattoo Factory studija koji je Marko pokrenuo i već je to krenulo da radi. Čekalo se samo na veliki Light Banner sa njegovim brendom i da to bude potpuno.

Pitao me, gde je Juga, što nije došao? Odgovorih “mnogo me nervirao kad smo bili u Dubaiju, pa nisam hteo da ga vodim”. Šalio sam se, ali sam mu posle objasnio da nije mogao zbog obaveza, Reče mi “Pozdravi ga puno, cool je lik”.

Iako sam bio umoran od puta, te smo večeri, nakon neke kineske klope, ostali do kasno, odnosno do rano, jer je bilo možda već 3 ujutro kad sam otišao na spavanje.

Grad ne spava

Ovde vreme ne igra ulogu. Grad živi 24 sata, pa i dosta prodavnica radi 24/7. Najpoznatija je 7Eleven i ima je na svakom koraku. Cene u prodavnici su skoro kao kod nas. Jedino što retko gde ima hleba. Ali zato u vidu ready meal, ima pirinča u svim varijantama, sa svim vrstama mesa, morskih plodova, povrća i začina, koje samo treba da stavite u mikrotalasnu i za par minuta imate odličan, a ne skup obrok.

Ujutru, ili u podne, svejedno je, odlazim na bazen na 31. spratu zgrade i jedva nalazim prostora da smestim stvari. Jedan ljubazan par mi maše i kaže da upravo oslobađaju ležaljku i zovu me da je zauzmem. Ovde se ne smeju samo stranci (ne baš svi).

Nasmejana lica

Tajlanđani su prepuni ljubaznosti, osmeha i pozitivne energije za druge i to je njihov život. Možda je to zbog njihove vere i filozofije koju je Buda preneo na pokolenja, možda zbog toga što je nebitno da li si materijalno siromašan ili bogat, i što svakoga na kraju čeka isti kraj. Imam veliko poštovanje za ovu naciju. I pored svega što sam doživeo, veliko razumevanje, ili bar nagoveštaj za sve što sam video. Ništa loše, da se razumemo.

Walking street (ili pešačka zona) se zatvara za saobraćaj u 18 sati i tada počinje ludnica.

Marihuana

Otvaraju se barovi, klubovi, Marihuana prodavnice i barovi. Ljudi iz celog sveta, a najviše ima Rusa i Kineza. Ispred barova stoje prelepe devojke, kojima nijednoj ne bih dao više od 25 godina. Kako u shopovima, tako i na ulici možete kupiti sve za uživanje, počev od cigareta, marihuane, kondoma, pa do cialisa i sličnih potrepština.

Ovde je uživanje glavna turistička ponuda.

This slideshow requires JavaScript.

Veoma je teško prepoznati šta su devojke, a šta su Lady Boys, koji su obučeni kao one i nude svoje usluge na svakom koraku. Neki su i mnogo lepši od devojaka, a prepoznate ih po grubljem glasu, ponekad po karakteru lica (ali teško), jabučici, širim ramenima.

Lady Boys

To veče smo proveli u nekoliko barova, ali cene pića ne mogu da kažem jer mi nisu Marko i Čen dali da išta platim. Mislim da ipak nije skuplje nego u Beogradu, možda čak i jeftinije. Ako uporedim sa cenama u restoranu gde smo jeli troje nas, koštalo je negde oko 35 eura i to za brdo hrane, uključujući salate, školjke, glavna jela (više njih), neku specijalnu Thai čorbu sa škampima, hobotnicom, pečurkama, i piće.

Sutrašnji dan sam proveo prvo na bazenu 31 sprata, sa koga se pruža odličan pogled na Pattayu, a zatim u studiju, mada su Marku došle neke mušterije iz Hong Konga, pa sam malo bio u studiju, malo obilazio okolinu. Na malom prostoru, a mnogo dešavanja i to 365 dana u godini.

Večeramo u kineskom restoranu, nas troje – Marko, njegova devojka Benz i ja, obilato, a cena 25 evra. Do apartmana koristimo Taxi motorcikl i to za par kilometara košta nekih 2 eura. Ako neko hoće jeftinije da se vozi, onda to može Baht Busom koji košta samo 10 Bahta, odnosno, 30 dinara. Baht Bus staje kad mu dignete ruku, a kad hoćete da siđete ima iznad svakog sedišta zvono i tada vožač staje da siđete. Date mu 10 Bahta i on nastavlja dalje. Inače to mi izgleda kao modifikovani Van kabriolet, sa sedištima sa strane i platformom pozadi na kojoj može da stoji dvoje ljudi.

Buda i Kraljevski park

Trećeg dana sam rešio da obiđem velikog Budu, hram koji se nalazi na Pattaya Hillu kako ga neki još zovu, i do njega ima dosta pešačenja. Odlučio sam se za tu varijantu jer sam hteo da prođem i kroz Kraljevski park, koji je i prečica do hrama.

Park je fenomenalan, čist sjajno uređen, a usput se može videti poneki majmun, veverice, možda zmija, ali u svakom slučaju treba proći kroz njega. Ipak bolja varijanta je da se ide nizbrdo a da se taksi motorcikl uzme uzbrdo, zbog manje zamora. Ja sam uradio suprotno, pa dok sam izašao do hrama, ispade duša i mokra majica.

Hram je inače prepun posetilaca. Već iz daljine se može uočiti zlatni buda u centralnom delu dvorišta, a ispred i mnogo autobusa, motorcikala i taksi motora.

E ovo je već vreme da se posvetim snimanju. Koristio sam gimbal DJI6 i Iphone 13 pro max, i sve nade sam polagao u ta dva uređaja. DO samog Bude se dolazi dugim stepeništem, dok duž njih sa strane su instalirane tkzv, višeglave Naga mitološke zmije i uglavnom se nalaze oko Budističkih hramova kao simboli zaštite.

Po mitologiji jedna takva zmija je štitila Budu tokom oluje dok je meditirao, pokrivajući ga da ne pokisne od kiše. Dok se dođe do samog kipa Velikog Bude, usput možete videti i brojne statue iz kineske istorije i legende, kao što je Priče o tri kraljevstva. Tu se nalazi i statua velikog kineskog filozofa Konfučija, koji je živeo pre 2500 godina. Poseta ovom mestu je dozvoljena od 7, pa do 22 sata, i nije ni čudo što je tako, jer ima izuzetno vrednih eksponata.

Pošto sam se umorio dok sam se penjao kroz park, ipak sam uzeo Taksi motorcikl i to mi je izašlo oko 80 Bahta (dva evra) za nekoliko kilometara vožnje. Ovo je ipak najbrži prevoz jer se ovi vozači provlače kroz saobraćaj, koji je u Pattayi nenormalan, neviđenom veštinom.

Četvrti dan mi je prošao u tumaranju i druženju sa sinom, kome je došao prijatelj iz Srbije, a koji obilazi Aziju mesecima. Dok je sin imao da radi, on mi je pričao kako je išao na Siam, u Kambodžu, Filipine, Indiju, u Peru itd… Dan smo završili opet u nekom kineskom restoranu, pa onda u nekom baru u Walkin Street.

Soi 6 ulica

Do tamo smo išli pešice, pa Baht Busom, a Marko nas je iz zezanja proveo kroz Soi 6 ulicu, najpoznatiju po barovima sa devojkama, koje stoje ispred, maltene uvlače prolaznike, smeju se, ponekog uhvate za ruku, ili zadnjicu, a poneke imaju i neke sunđeraste štapove kojima udaraju interesantne prolaznike po dupetu. Niko se ne ljuti, svi su veseli, a ako vas uvuku u neki bar, obavezno je nekoj od devojaka koja vas je uvukla platiti piće. Da li ima nekih dogovora, ili ne sa mušterijama, ne znam, jer tu nismo dugo sedeli.

U Walking Street smo se malo zadržali u jednom klubu sa Rock muzikom i onda krenuli nazad. Ulaz se skoro nigde ne plaća, jedino je piće obavezno. Nisam ni primetio da je već 2 sata posle ponoći, jer ovde vreme leti. Toliko dešavanja na jednom mestu nema ni u Las Vegasu.

Nastaviće se …..