Miloš Miša Radivojević, renomirani srpski režiser i scenarista koji je ostavio neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, održao je inspirativnu tribinu pod nazivom ,,U krupnom planu“ tokom 16. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije – Leskovac.

Susret sa publikom održan je u subotu u Leskovačkom kulturnom centru, gde je Radivojević podelio svoje početke, osvrnuo se na svoje filmove, buntovnički duh i duboko pronalaženje u umetnosti. Takođe, istakao je značaj svog profesora Saše Petrovića, kao i unikatnost svakog pojedinca u stvaranju i umetnosti.

Jedan od emotivnih trenutaka tribine bio je Radivojevićev osvrt na period kada je izgubio sluh. U tom ključnom životnom trenutku, sa prisutnima je podelio svoje duboke emocije i promišljanja.

,,To je jedna vrlo velika drama. Izgubio sam mogućnost da idem na koncerte i u bioskop. Da bih se oporavio od tog šoka, razmišljao sam ustvari da je to bio znak da ja treba da prestanem da gledam druge i da je sad došlo vreme da se zagledam u sebe i u svoju jedinstvenu unutrašnjost. Pokušao sam da pravim filmove gledajući iz sebe u svet“, zaključio je Radivojević.

Ova priča o ličnom preobražaju i umetničkom buđenju dodatno naglašava dubinu i kompleksnost stvaralačkog procesa koji je Miša Radivojević uneo u svaki svoj film.

„Kada čovek dođe u tu situaciju da ostane sam, on se okreće ka sebi. Ja stvaram svoje unutrašnje ogledalo u kome pokušavam da stvorim nešto što bi moglo da bude zanimljivo. Ne postoje dve iste osobe, naša najveća šansa, ono što je fantastično u toj osobini ljudske vrste, je da smo mi jedinstveni. Svako od nas nosi svoj univerzum“, izneo je slavni reditelj svoj stav, naglašavajući jedinstvenost i individualnost u umetničkom izražavanju.

U atmosferi ispunjenoj smehom i oduševljenjem, publika je na tribini zahtevala i stolicu više, a režiser je svojim pričama iz mladosti osvojio srca prisutnih. Anegdote i događaji iz Radivojevićeve mladosti nisu samo nasmejali publiku, već su pružili uvid u živopisni svet i bogato iskustvo jednog od najvažnijih figura srpske kinematografije. Njegova priča o stvaralačkom putovanju bila je inspiracija za sve prisutne.

Kritikovao je Hollywood, ali i neke režisere koji pokušavaju da imitiraju američke filmove. Takođe, kritikovao je zapostavljanje emocija koje su teške i bolne, istakao je da se sve manje zalazi u dublje predele čoveka, a na filmu se sve manje roni i većinski se kreće po površini.

„Pravi put filma je da uđe u jednu jako ozbiljnu unutrašnju avanturu i analizu, čovek je sve komplikovaniji problemi su sve dublji i veći. Kontraverze su sve veće, naše biće se menja, menja se čitav svet, dakle to traži jedan dramatičniji, eksluzivniji put“, rekao je, dodavši da je pobedio komericijalni film i da oni tu ne mogu ništa.

Smatra da će ti filmovi više ličiti na čistu fikciju nego na realan prikaz ljudskih osobina i stvarnosti. Umesto da nam pruže uvid u autentične ljudske karaktere i njihove stvarne osobine, holivudski filmovi će, prema Radivojeviću, „to će biti potpuna fikcija i više ćemo znati o lutkama nego o ljudskim osobinama“.

Dao je iskren savet ljudima koji žele da se bave filmom.

„Morate sebe da pripremite za taj film. To ne može da uradi škola i nikakvi učitelji. Mlad čovek to mora da uradi sam, sam za sebe. Mora da pokuša da se  oslobodi od predrasude koje je nasledio“, savetovao je i ispričao njegove uslove odrastanja, njegovo iskustvo i pripremu za film.

Savetovao je mlade da se suprotstave svemu što ih sprečava da postanu, i da se razviju u nešto što izaziva otpor porodice.

Radivojević je oživeo događaj sa proslave 60 godina mature, gde se susreo sa starim prijateljima koji ga duboko poštuju i dive mu se. U tom susretu, on je istakao važnost ličnog izbora u životu. Kroz lični primer, Radivojević je naglasio da je važno razviti se u nešto što izaziva otpor porodice ako je to ono što istinski želimo.

,,Baviti se umetnošću – to znači zaista baviti se sobom. To čovek bira iz ljubavi. Ja ne mogu da verujem da neko želi da ode na film da bi zaradio novac. To je glupost, na filmu nema novca, ima ga u Holivudu, ima ga tamo gde je postalo institucija, kod nas je to ekstravagancija, ludilo, izopačenost. Pravi put je ono što je moje srce odabralo“, iskreno je delio Radivojević, podvlačeći duboko lični aspekt umetničkog izraza.

Njegove reči odjekuju kao poziv mladima da slede svoje strasti, uprkos mogućem otporu okoline. Radivojević nas podseća da je umetnost, u svom suštinskom obliku, odraz dubine ljudskog bića i izazov koji iziskuje hrabrost i odanost vlastitim snovima.

Prisećao se svog detinjstva i podelio sa publikom period kada je došao do tog trenutka da se opredeljuje šta će da radi, otkrio nam je da je bio usamljeno dete, i da se tu razvila njegova umetnost, ljubav prema knjigama, pisanju, filmu.

„Posle mature, kada sam se odlučio za film, shvatio sam da je to zaista teška odluka, nisam bio glup, znao sam gde živim, znao sam da sam u maloj sredini, da tu kultura neće biti poštovana i neće imati fondove, da se neće snimati puno filmova i da takvo društvo sebi neće da dozvoli da stimuliše ekstravagancije pojedinaca koji se razvijaju“, dodao je.

Znao je da ovim postupcima ulazi u vučju jazbinu i da je za film tada trebalo 30 do 40 hiljada dolara. Ipak, ovakve situacije nisu sprečavale Radivojevića da postane to što jeste danas, odao je utisak da ga je to na neki način motivisalo.

Sećanje na Sašu Petrovića je ostavilo na njega veliki pečat u daljoj karijeri. Imao je prilike da vidi kako veliki umetnici rade.

Na ovoj tribini, Radivojević je indirektno poručio svim mladim osobama da bez truda nema uspeha, da smo svi počeli da ličimo jedno na drugo, da je svaki pojedinac izgubio svoju posebnost.

„Sve je u nama, svako od nas nosi svoj univerzum”, poručio je Radivojević, naglašavajući važnost da svako od nas bude vern sebi i svojih snova. Njegova poruka je jasna, autentičnost je ključ koji otvara vrata ka ličnom i profesionalnom uspehu.