Ova krhka, maštovita, talentovana i iznad svega vredna žena se od malena druži sa šivaćom mašinom, a već 20 godina to joj je u neku ruku dodatna profesija, pored one zvanične – patronažna medicinska sestra.

“Podjednako volim oba svoja zanata. Patronažne sestre su, moj je utisak, najdraži gost u kući bolesnog, a šnjaderke i modni kreatori najomiljenije ličnosti, pod uslovom da gosta iz svoje kuće ispratite zadovoljnog i srećnog”, priča za Jugmediu Svetlana Lončar koja već decenijama radi bez predaha i subotom i nedeljeom.

Uprkos tome ne žali se. “To je velika ljubav prema poslu. Ništa nema lepšeg od osećaja kada materijal u vašim rukama za nekoliko sati promeni oblik u zanosnu haljinu, sako, komplet, pantalone, što god”, objašnjava.

Za sebe kaže da nije obična šnajderka jer za 20 godina nije sašila dva ista modela.

“Neskromno bi možda bilo da kažem da sam modni kreator jer se nisam školovala za taj poziv, ali izvesno je da ovo što radim nije običan šnajderluk. Modele radim tako što moje klijentkinje, na primer, donesu fotografiju haljine iz nekog časopisa i traže da sašijem istu takvu, što ni malo nije lako. Druge dođu sa nejasnom predstavom o tome šta bih htele, pa onda crtamao modele, sve dok ženi ili devojci ne proniknem u ukus, dok treće isključivo traže kompletnu moju ideju”, objašnjava.

CENE za šivenje haljina kreću se od 1500 do 2000, pantalona 800, sakoa 1500, suknje 600, a venčanica od 2000 do 5000 dinara, u zavisnoti od modela

Sa otvaranjem tržišta i poplavom najpre turske, pa kineske, a potom i brendirane garderobe, šnajderke su i u Leskovcu izgubile na značaju i skoro ostale bez posla, što nije slučaj i sa Svetlanom Lončar. Njeni tremini gotovo su rasprodati do avgusta ove godine.

“Naprotiv, sve vreme  sam imala posao i moj jedini problem i teskoba je trka sa rokovima. Firmirana garderoba jeste popularna, ali tamo nema unikatnih modela i čini mi se da se ona izrađuje za idealno građene osobe, a mi nismo baš svi sa idealnim proporcijama”.

Svetlana šije i kapute, takozvanu tešku konfekciju, ali najviše haljine i komplete i to veoma maštovite, od onih elegantnih za balove, mature, poslovne večere do onih kitnjastih – venčanice, ali i za dame na romskim balovima, koje su ujedno i njazahtevinije.

“Od 100 haljina, na romskim balovima je 80 mojih”, veli.

Svetlana Lončar priprema veliku humanitarnu modnu reviju koja će se održati 16. marta u leskovačkom pozorištu. Od prihoda planira da kupi pokretne stalke za hemoterapiju za Odeljenje onkologije

“Na jednoj haljini smo nedavno stavili 1000 bisera i 1500 cirkona. To je ogroman i veoma spor posao i u takvim situacijama u pomoć pritekne moja porodica”, priča Svetlana pokazujući haljine nalik na one sa naslovnih stranih modnih časopisa.

U poslu joj povremeno pomažu dve ćerke i zet, suprug starije udate ćerke, kao i rođena sestra, takođe šnajderka. Mlađa ćerka pomaže oko kreacija jer je učenica Škole za tekstil i dizajn u Leskovcu.

“Mi smo jedna srećna i talentovana porodica. Ne radimo samo garderobu, već svi zajedno kitimo kuće i ograde za svadbe, a starija ćerka i zet izrađuju maštovite ukrasne keksiće. Tamo gde radimo celu svadbu, šminkamo mladu, ali i njene rođake. Prosto, sve nam ide od ruke”, ponosna je ova Leskovčanka, koja svoje kreacije reklamira i na svojoj posećenoj fejsbuk stranici.

Pored toga što dodatni posao predstavlja i vid materijalnog obezbeđenja, Svetlana kaže da joj je cilj da iza sebe ostavi i trag u vremenu.

“Haljina koju ja sašijem je unikatna, jedinstvena u ormanu žene. Moje kreacije odlaze širom Evrope, doduše njih nose naše žene. Trajaće generacijama, prenosiće se s kolena na koleno i koliko te haljine traju, toliko ću i ja trajati, i uverena sam da će me pominjati i onda kada me više ne bude bilo”, priča Svetlana Lonačar, koja po vrtićima drži i radionice o krojenju i šivenju.

Milica Ivanović