Penzioner Blagoje Cvetković, iz Donjeg Vrtogoša kod Vranja, svakodnevno brine od oko četrdeset vrsta cveća u svojoj bašti. Svaku poznaje gotovo u dušu jer ih je svojom rukom zasadio. Otuda uvek zna šta fali nekom cveću, kada primeti promenu na njemu. Kaže da su mu jutra provedena među cvećem najlepša. Tada obično iskoristi priliku da svako ponaosob pogleda kako napreduje, dobro zalije vodom i nađubri.

“Iako sam penzioner svakog jutra ustajem u pola šest i odmah krenem sa polivanjem.U tom poslu provedem puna dva sata, a kada završim sednem ispod nadstrešnice i uživam u njihovom mirisu ispijajući prvu jutarnju kafu”, priča Blagoje.

U cveću uživaju gosti

I dok tako sedi, on u sebi pravi planove kojim još vrstama cveća da ukrasi svoju baštu i od kog drvenog bureta ili ćupa može da napravi pogodnu saksiju za sadnju cveća. Posebnu draž prostoru u kome uzgaja cveće daju kao ukrasi i nekadašnje poljoprivredne alatke koje je nekada koristio za obradu zemlje. Jedan deo dvorišnog zida ukrasio je i volovskim jarmom, drugi nabrdilom koga je skinuo sa porodičnog razboja, a među cvećem je stavio i preslicu na kojoj se nekada motala pređa za tkanje. U ovom delu bašte pogotovo uživaju Blagojevi gosti kada navrate kod njega.

I tada uz dobru kafu on se osmeli da im ispriča svoju životnu priču, odnosno kako čovek treba da se bori sa životnim nedaćama.

Obavezno naglasi da je kao dečak voleo da bude lepo obučen, ali da za to nikada u njegovoj porodici nije bilo para jer su bili mnogo siromašni. Seća se da je mnogo patio što nema novu bluzu da obuče kada mu je učitelj rekao da će u školu da dođe fotograf da ih slika.

Pošto nije želeo da se slika u bluzi koja je od stalnog nošenja bila dobrano zamašćena on ju je neposredno pred slikanje sam oprao i stavio na žicu da se osuši. Da nije trebao da je opere shvatio je tek kada je trebao da krene u školu.

“Nije mogla brzo da se osuši jer je bila ispletena od konoplje, a i vreme je bilo jako hladno. Pošto nisam imao drugu da obučem, a nisam želeo da propustim slikanje, skinuo sam je sa žice, dobro izvio, obukao i otišao na slikanje. Dok smo se slikali nije mi bilo hladno u njoj, međutim, kada je fotograf otišao ja sam osetio neverovatnu hladnoću i morao sam da se vratim kući da je skinem. Teškom mukom sam to učinio jer se materijal od koga je bila ispletena urezao u moju kožu”, kazuje Blagoje kroz smeh.

Pobedio u pirotskim opancima

Zahvaljujući ovakvoj snalažljivosti i ineligenciji on je ostvario mnoge svoje ciljeve u životu. Zahvaljujući tome on je kao mladi radnik “Simpa” u gumenim opancima uspeo da prođe prvi kroz cilj na tadašnjim Radničko sportskim igrama koje u to vreme organizovao vranjski sindikat. Rekli su mu da na trku dođe u sportskoj opremi i patikama. Iako je znao da nema novca za sportsku opremu on nije hteo da odustane od trke jer je želeo da pobedi i zato ga nimalo nisu dotakli zluradi komentari pojedinaca kada se u pirotskim opancima pojavio na startu.

“Dok su mi se podsmevali obećao sam sebi da ću prvi da prođem kroz cilj i nateram da aplaudiraju “seljačini”, kako su me tada nazvali. Oni nisu znali da je to seljače, pre nego što je dobilo posao u “Simpu”, opstajalo sekući cigle. Svojim rukama sam isekao toliko cigli da se od njih može napraviti jedno selo”, kaže Blagoje.

Zbog ovakvog svog životnog stava naš sagovornik je bio veoma cenjen u sredini u kojoj je radio, ali i u selu u kome je rođen. Otuda se zbog njegovih zavidnih fizičkih sposobnosti nisu mogle zamisliti ni jedne seoske sportske igre gde je osvajao prva mesta u rvanju i skoku iz mesta sa daljinom od 2,60 metara.

Bio je i član folklornog ansambla koji je dugi niz godina funkcionisao u selu. Njegova tačka sa kanačetom koju je redovno izvodio na Susretima sela uvek je bila nagrađivana burnim aplauzima.

“Mogao sam da se popnem sa obe noge na starnice kanačeta napunjenog vodom i da se posle savijem i iz njega ustima povučem gutljaj vode”, kaže ponosno Blagoje .

Osim što je bio dobar na sportskim borilištima naš sagovornik je bio i odličan domaćin i porodičan čovek. Radeći uporedo i u fabrici i na imanju podizao je svoje domaćinstvo i školovao decu. Imao je mnogo planova i za budućnost, međutim, kada se njegov sin razveo, a supruga umrla sudbina ga je opet stavila na velika iskušenja.

Onako ojađen mislio je da je njegov život završen. Nije mu pomogao ni jedan jedini lek koji je dobio od lekara. Tada mu je doktor savetovao da zađe među ljude i počne da se druži. Poslušao ga je i upisao se u Foklorni ansambl Trećeg doba u Vranju koji funkcioniše pri tamošnjoj penzionerskoj organizaciji.

Česti nastupi u zemlji i inostranstvu potpuno su ga preporodili, a otkako je sa njim počeo da živi unuk ponovo je postao onaj stari Blagoje koji se raduje životu.

“Sve moje brige su nestale kada je Srećko pristao da dođe da živi samnom, a otkako nam društvo pravi i njegova devojka Marija, mojoj sreći nema kraja. Da mi je još da dočekam i jedno praunuče, e tada bih mogao na miru da odem sa ovoga sveta”, kaže Blagoje.