KRAJEM svakog leta i tako već 50 godina u Niš je stizala Umetnost i širila magiju sa velikog ekrana drevne niške Tvrđeve. Filmski susreti u Nišu su svih predhodnih godina bili brizljivo planirani (možda sada to zvuči rogobatno na komunistički način, ali su ipak bili ozbiljno planirani) i u njih se ulagalo sa renesansnim uverenjem Lorenca de Medičija da se za umetnost može i živeti a da je sam glumac najveće umetničko delo.

Niš je tih davnih dana i godina tokom festivala pomalo ličio na Firencu Lorenca „Veličanstvenog“ ili na neku od modernih svetskih prestonica filmske umetnosti.

Da li zbog vrućine ili zbog umora, ove godine sada već onemoćali 50.Filmski susreti planiraju da koštaju skoro 23 miliona dinara, a da niko o toj računici do juče nije dobro upoznat – ni ja i još par drugih članova Saveta koji za to ne mogu blanko da pronađu ni razumno opravdanje, čak ni na onaj tradicionalni niški račun,dobro znan iz Sremčevih romana jer su ovi Susreti prema mom dubokom utisku „spremani“ aljkavije nego sto prosečna niška porodica sprema zimnicu.

Bez usvojenog Plana rada i Programa do pred 5 dana pred samo otvaranje !!  

Srećom pa postoje u Niškom kulturnom centru  ljudi poput urednika i velikog znalca filmske umetnosti Dejana Dabića koji će u rekordnom roku od 7 dana spremiti prateće programe, vodič festivala i dopunske manifestacije koje će ipak dosta značiti za samu manifestaciju.

Zato sam nerado i bez ikakve želje da od svega pravim aferu na prvom radnom sastanku  Saveta, na koji su bez našeg znanja pozvani svi mediji, samo javno izrazio svoj strah i bojazan da će ovi Susreti “jubilarni“,pedesti po redu, sa jako velikom tradicijom u čitavom regionu, ove godine biti bezukusni kao  loše spremljen kvaziumetnički ajvar na koji ulice u Nišu krajem leta počinju da mirišu a da će Niš u dane festivala umesto da podseća na Firencu iz  XV-og veka, više ličiti na palanku iz putopisa Evlije Čelebije XVII-og veka jer sve već odiše velikom improvizacijom.

Organizujemo stalno ove Susrete, a da sada ni mi sami više nismo sigurni zbog čega,sa minimalnim ili bez učešća Ministarstva kulture i već upadljivim nedostatkom ideje i koncepta  šta i kako dalje, sa programom pripremljenim na brzinu kao na kafanskom stolnjaku, sa glumcima koje pozivamo da “ipak nađu vreme” i dođu do Niša u vreme festivala.

Da li da ih radimo zbog tradicije ili sve upadljivije gole inercije?

Zbog Nislija,filmova ili lepih susreta sa glumcima od kojih mnogi nišu više ni gladni niških kafana, ili onih drugih koji „učestvuju„ a koji su mnogo duže u svim tim kafanama nego na platnu i oko njega?

Zbog reminiscencije na skoro proslavljeni vašar Pantelej, njegovu vrevu i zabavu?

Neka hvala, jedan vašar u avgustu je sasvim dovoljan.

Uroš Parlić, član Saveta festivala