U Prizrenu na Kosovu i Metohiji, nekadašnjoj srpskoj prestonici i krundbenom gradu, koji je do 1999. godine imao 12.000 Srba, sada živi samo desetak stanovnika srpske nacionalnosti i među njima jedna beba, miljenica malobrojne zajednice presostalog pravoslavnog življa.

Uskrs je. Prvi put sam u svetoj srpskoj zemlji u kojoj se srpski jezik ne čuje, prvi put i u Prizrenu, prvoj stanici na putovanju.

Na put sam krenuo sa društvom autobusom iz Niša, preko Prokuplja i Kuršumlije i prelaza Meradre. Rančevi su nam puni farbanih jaja. Ulazim u svoju, a stranu zemlju samo sa ličnom kartom.

„Umesto da sedite kući, vi se skitate“, kaže Albanac u šali na tečnom srpskom, dok nas legitimiše.

Nastavljamo put kroz Podujevo prema Prištini. Prvo što uočavam s desne strane približavajući se glavnom gradu jeste crkva Svetog Proroka Ilije, ona crkva poznata po snimku iz 2004. na kojoj 17. marta Albanac Alen Kurti divljački lomi i baca krst. Prisećam se, taj Albanac je umro od najteže bolesti, a razbolela mu se i cela porodica. „Ukleti su“, čujem komentar iza mene.

Prolazimo pored termo-elekrane „Obilić“, tamo gde više nema Srba, tamo gde su Srbe klali i pobili, a u oči mi padaju i plodne ravničarske njive sa crnom zemljom.

„Ovo je najplodniji deo Srbije“, zemljište po kvalitetu jednako vojvođanskom, pravim u glavi paralelu.

Idemo kroz periferiju Prištine. Gradi se, čak i iz daljine se vidi da liči na metropolu. Sa nestrpljenjem očekujem da vidim makar i obrise spomenika na Gazimestanu. Voleo bih da stanemo, ali nismo. Ulazimo u sveti Prizren i to je prvo mesto u kome stajemo. Iz autobusa izlazim u centar tog carskog grada sa dozom straha i neizvesnosti. „Šta ako nas napadnu, šta ako dobacuju?“, pitam se.

„Sasvim se normalno ponašajte, bez provokacija i neće biti problema. Mi smo ovde turisti“, daje nam uputstva vodič sigurnim glasom, kao da je osetio u meni mali drhtaj.

Obilazimo manastire, ukupno četiri. Neki su ograđeni žicom, druge čuvaju pripadnici KFOR-a ili kosovske policije. U crkvi Bogorodica Ljeviška nema ikona, zapalili su ih komšije Albanci, unutrašnjost je crna i tek po neki ostatak lika svetaca. Ovaj manastir je zadužbina Kralja Milutina, podignuta u periodu između 1306 i 1307.godine na ostacima starijeg hrama.

Čuvaju je kosovski policajci, inače, ljubazni sa vodičem. Sprovode nas, a dočekuje nas otac Đorđe, otac one jedine srpske bebice, dvomesečne, u Prizrenu, u nekadašnjem srpskom gradu.

Pred tom slikom, pred tom istorijom, pred tom nagorelom svetinjom, prolazi me jeza. Pokušavam da prizovem njen raskoš i život oko nje kroz vekove, ono što sam čitao u knjigama. Ne uspevam. No, mnogo lakše u sećanje dozivam njeno skrnavljenje, ne razumeći bes, ljudski mozak koji je ovu kulturnu baštinu celog jednog naroda, zaštićenu poveljom UNESKA, divljači rastrazao.

Druge svetinje su nešto malo očuvanije. Ulazim u njih i osećam mirise vekova.

Vraćam se sa pomešanim osećanjima sa preostalom lepotom i žičanom ogradom oko manastira. Silazimo u centar Prizrena. Arhitektura na kakvu nisam navikao, orijentalna, ali su sve stare zgrade obnovljene. Grad leži na dve obale reke Bistrice. Centar pun mladih, smeh, druženje, opušteni ljudi.

„Kao u Leskovcu“, konstatujem.

Ne izazivamo radoznale poglede. Utapamo se u metež. Ljudi slične fizionomije, mladi slično obučeni, samo jezik ne razumemo. Srpski se ne čuje, Srbi žive po i oko manastira.

Između Prizrena i Dečana je Đakovica, odakle se pruža pogled na Košare, kosovsko-metohijski Solunski front. Tu se, pričaju vodiči, ne zaustavljaju srpski turisti zbog ekstremnih Albanaca. Đakovica je rodi grad trenutnog premijera Kosova Ramuša Haradinaja.

A duž prizrenskog šetališta načičkani kafići, poslastičare, prodavnice i butici. Nigde nismo svraćali, ni kafu nismo popili, po upustvu vodiča, a neki su baš planirali da u centru tog grada sednu i uz kafu uživaju u okolinu, jer, ovde se ne dolazi svaki dan.

Iz centra pravo u crkvu Svetog Đorđa i Bogoslovije, par stotina metara udaljene od šetališta. I ovi pravoslavni hramovi goreli su u martovskom pogromu. Sada su obnovljeni, kao da se nikada ništa nije desilo. Ali i njih čuva kosovska policija.

U Dušanovom gradu ostao sam svega dva i po sata i jedine razgovore vodio sa sveštencima. Druge Srbe, onih desetoro, nisam video, nisam čuo kako žive i da li i oni, kao mi, idu ulicom ćuteći, sklanjajući se.

„Havla vam što nas posećujete. To nam daje snagu za opstanak, snagu da sačuvamo što su naši preci gradili, to nam kazuje da nas Srbija ne zaboravlja“, tim rečima nas ispraćaju sveštenici iz svakog manastira.

A mi smo u našoj zemlji bili strani turisti. Bol od te istine prati me do manastira Visoki Dečani i do Pećke patrijaršije, pa sve do povratka kući u Leskovac.