Festival „Be the Change Matsuri“u Tokiju okupio je timove iz 32 zemlje i oko 450 učesnika. Jedini predstavnik Srbije bila je ekipa Gimnazije „Stevan Jakovljević“ iz Vlasotinca, na čijem čelu je Biljana Pipović, profesorka engleskog jezika. Ona je iznela svoje utiske o svemu što je videla i doživela sa svojim učenicima u Japanu.

Prvi utisak o Tokiju?

Moj prvi utisak o Tokiju bio je pre svega vizuelan. Neboderi i svetla! Zgrade su ogromne, visoke, različite – svaka posebna, a opet neverovatno skladne. Deluje kao da je grad složen od Lego kockica, gde je iskorišćen svaki milimetar prostora. Arhitektura je impresivna i stalno imaš osećaj da sve ide „nebu pod oblake“.

Kakvi su ljudi i život u tako velikom gradu?

U početku sam bila oduševljena njihovom disciplinom, redom i mirnoćom. Sve deluje savršeno organizovano. Svako strpljivo čeka svoj red iako očigledno žuri. Ali vrlo brzo počne da ti smeta tišina u metrou – niko se ne smeši, niko ne razgovara, svako gleda svoja posla. To mi je bilo neobično jer mi dolazimo iz potpuno drugačije atmosfere.

Fascinantno je i to što nigde nema kanti za smeće, a sve je besprekorno čisto. Ljudi jednostavno ne jedu, ne piju i ne puše na ulici, pa ni ne stvaraju otpad. Iako je svuda ogromna gužva, osećaš se bezbedno – sve funkcioniše neverovatno harmonično.

Kako si se snašla sa hranom, s obzirom na njihovu specifičnu kuhinju?

Pre polaska sam znala kako se ljudi hrane u Japanu, pa sam istražila opcije koje bi mi odgovarale s obzirom da sam vegetarijanac i ne jedem ribu i morske plodove, a nisam ni ljubitelj pirinča. Društvene mreže su mi baš pomogle – htela sam da probam japanske sendviče sa jajima i voćem i zaista su bili odlični. Ipak, najviše su mi odgovarali njihove tofu grickalice, potpuno savršene! Probala sam i nekoliko bento kombinacija sa pirinčem i povrćem, ali tu sam stala. Dopao mi se i njihov višeslojni omlet. Ukratko – snašla sam se bolje nego što sam očekivala.

Kako je izgledalo kretanje kroz Tokio?

Grad je ogroman. Za osam dana obišle smo najbitnija mesta u samo četiri oblasti. Dosta smo hodale, ali bez metroa i autobusa obilazak je neizvodljiv. Sve je savršeno organizovano, a Gugl mape čine da se relativno lako snađeš. Ipak, treba strpljenja – često mora da se preseda i po nekoliko puta.

Iako i u Srbiji 28 godina putujem autobusom do posla, na ovakav sistem se ne bih lako navikla. Razumem zašto toliko ljudi vozi bicikl – izbegavaju gužve i neverovatno se vešto provlače kroz grad.

Koje dve stvari su te najviše oduševile?

Prvo – mladi ljudi i njihov stil oblačenja. Neverovatno su jedinstveni, slobodni, kreativni. Videla sam i mladiće koji nose duge karirane suknje kao deo školske uniforme – znači da je to potpuno prihvaćeno.

Drugo – svetlosni performansi na Metropolitan zgradi vlade. To me je potpuno oduševilo! Kasnije sam istražila da su zaista jedinstveni i nagrađeni su Ginisovim rekordom! A onda i svi ti vizuelni detalji u gradu: 3D mačka u Šinđukuu, 3D Hačiko, glava Godzile koja izviruje među zgradama, poklopci šahti sa motivima sakure (japanska reč za cvet trešnje)… Toliko sitnica koje samo čekaju da ih primetiš.

Kako je izgledao Festival „Be the Change Matsuri“?

Festival je okupio timove iz 32 zemlje, oko 450 učesnika. Program je bio neverovatno bogat – razgledanje grada, poseta muzeju nauke, tehnologije i inovacija, obilazak ženske srednje škole, radionice, predstavljanje projekata, kulturno veče, izložba radova, pa čak i japanski tradicionalni nastupi sa plesovima, instrumentima i samurajima. Najveći utisak na mene ostavili su mladi iz Severne Dakote, svi pripadnici različitih indijanskih plemena. Razgovor i rad sa njima je za mene bio pravo osveženje.

Kakav ti je utisak o Japanu u celini?

Japan je potpuno drugačiji od svih evropskih zemalja koje sam posetila. Najveća razlika su ljudi i način na koji žive – poštovanje koje imaju jedni prema drugima i prema prostoru oko sebe. Ne zadiru u tuđe živote, ne stvaraju buku, ne remete druge. Ali nema nikakve spontanosti, ne oseća se ni dobrodošlica ni toplina. Samo ljubaznost. Tokio me je definitivno impresionirao, ali jezička barijera i potpuno drugačiji način života ipak su sprečili ljubav na prvi pogled. Koliko sam razumela, samo oko 3% Japanaca govori engleski! Nije bilo prave interakcije sa ljudima, a to je, moram priznati, pokvarilo celokupan utisak.

Ovo putovanje mi je otvorilo toliko novih pitanja, razmišljanja i utisaka… Trebaće mi vremena da sve složim.