Jedna od stvari koja me uvek tera da mislim šta u stvari znači miran pogled starijeg čoveka, koji sedi kod prozora jednog voza, kako taj čovek uspeva da postigne unutrašnji mir. Kako uspeva da postigne mirnoću, izolovano ostrvo mirne duše u sred belosvetskog ludila?

Nisam izdržao, moram da priznam, i pitao sam ga: „Gospodine, izvinjavam se…“

On se nasmešio i odmah uzvratio: „Prošao si dalek put, mladiću, zar ne?“

Na to sam odmah ja rekao: „Jeste, kako ste znali?“

„Mladiću, i ja sam jednom, kad sam bio mlad, imao taj isti pogled. Uspeo sam da postanem mudar kroz greške i sada znam što nisam znao tada. Vreme leti, mladiću, nosim jedan cvetić u ruci uvek kada putujem vozom, jer voz je kao vreme, ide u jednom pravcu i niko ne pita, svako je na svojoj stanici, i to je jako zanimljivo. Svaka stanica nosi novo iskustvo, a cvetić u ruci je simbol duše koja nikada ne stari. Duša ne stari, nikada nisam ubio dete u sebi i zato se radujem svakom zalasku sunca, svakom poznanstvu, ne dopuštam da mi se život umrtvi i ta zadnja nada koju sam sačuvao kao zenicu oka svoga“, odgovorio je starac.

Na to sam se nasmešio i pitao sebe: „Koliko sam ja šansi u životu propustio? Koliko sam slučajnih upoznavanja propustio samo zbog predrasuda, a to su u stvari duše koje putuju kao i ja, i pokušavam zamisliti kako bi se razvijala svaka od njih? Možda ljubav života? A možda i neprijatelj života?“

Uvek radi taj stoik iza mog osmeha, taj racionalni um koji uvek kaže: „Viktore, nemoj preterivati, nemoj rizikovati.“ Ali kako ćemo uspeti onda? Seneka – sreća prati hrabre, stari stoici su znali to perfektno kako to iskalkulisati, toliko mudrosti pre 2000 godina.

Starac je bio pravi mudrac, kroz osmeh je nešto rekao što ja nikada neću zaboraviti:
„Dete moje, pazi šta čitaš, pazi šta unosiš u glavu. Svaka filozofija koju si pročitao, svaka rečenica nekog autora koja je našla svoje mesto u tvojoj glavi, živi u tebi i svakodnevno rasuđuje i daje smisao životu koji živiš. Pazi s kim filozofom voliš da se družiš, pazi s kim piscem voliš da piješ kafu.“

Podsetio sam se francuskog romanopisca Muarijaka, koji je govorio – Pokaži mi tvoje knjige koje čitaš i reći ću ti kakav će ti život biti.

Život je čudo… Kažu da jedna slika govori hiljadu reči, nisam mogao da izdržim da ga ne pitam:  „A šta je sa slikom u drugoj ruci, šta ona predstavlja?“

Na to sam dobio jedan od najlepših odgovora. Okrećući je polako, primetio sam da je to samo jedna bela slika, na kojoj nema ničega, a gospodin je odgovorio:

„Svaki dan je nova stranica knjige našeg života, zadnja stranica našeg života neće se završiti dok dišemo. Uvek je nosim kada se vozim vozom, da bi ovaj voz dao meni smisao života, da sve se kreće i da uvek možemo okrenuti novu stranicu, da uvek postoji šansa da se stvari okrenu na bolje i da je život toliko fluidan da svaki dan sudbina nas iznenadi i kada najmanje se nadamo, može da naslika najlepše umetničko delo našeg života.“

Voz je odjednom stao, a portir je došao i rekao: „Došli smo do Đevđelije, ko je za izlazak molim da se spusti.“

Stari gospodin se ustao, stavio sliku u džep, a cvetić bacio kroz prozor i rekao meni:

„Svaki put bacim cvetić kroz prozor, možda doći će neka pčelica i uzme malo polena i praha i rasprši ga negde drugde, pa tamo izraste neki novi cvetić koji možda će dati nekoj mladoj dami kao što ja nekada sam mogao dati jednoj al nisam.“

Sa osmehom je izašao i produžio je svoj put pešice… Razmišljao sam ceo sat, razmišljao i izgubio sam se u mislima. Pokušao sam razgovarati sa Platonom, postavivši pitanje da li postoji Platonova ljubav? Na to se ubacio Marko Aurelije, koji je uvek zauzimao stav da prava ljubav je odgovornost prema čoveku. Na kraju Ajnštajn zaključuje da je sve relativno i da sve se menja i sve prolazi, tako i ljubav. Preko tih misli došla mi je jedna misao Viktora Frankla, da čovek živi za svoj smisao života, ono što ga pokreće, svako jutro koje mu daje snagu da se izdigne, da shvati da nije sve kako je zamislio, ali da mora da ide dalje i da se nada da će ipak jednog dana biti dobro. U tom trenutku sam shvatio moj smisao života, da je ljubav osnova mog postojanja i neumorno tragam za njom kako bi doživeo sve njene forme. Nasmešio sam se samo i rekao sebi Mark Tven je možda i bio u pravu kada je rekao da su dva najbitnija dana u životu čoveka, kada se rodi i kada shvati zašto se rodio… Kao i sam život, voz je počeo da se kreće, a u kupeu je ušla jedna starija dama u crvenom i elegantnom fustanu.