Varošica Vučje podno Kukavice sa 2.800 stanovnika je nekada imala veći broj zaposlenih u sedam fabrika, nego broj stanovnika, a danas je to mesto sa avetinjskim fabrikama i dimnjacima bez dima, mesto sa ljudima bez osmeha.
„Sve do sredine 1995. godine bili smo najveselija varoš u Srbiji. Imali smo fabrike, bazen, restorane, supermakete, hotel Vlajnu na Kukavici, legendarni restoran “Supovo” i “Pesmu leta” sa velikim estradnim zvezdama. Ceo Leskovac se kod nas provodio. Ništa od toga nije ostalo, samo jedan market i jedna prodavnica. Vučje je postalo okamenjeneo ruglo, postalo selo„, pričaju Julijana Nikolić i Suzana Marinković.
Vučje i jeste bilo selo dok u njega dvadesetih godina prošloga veka nije stigao tekstilni inženjer Laza Teokarović, školovan u Londonu.
VERA Rodila se nova nada kada je na nedavanom predizbornom mitingu u Leskovcu Premijer Aleksandar Vučić obećao novu fabriku u Vučju.
U centru, pored tihe Vučjanke sa mekom vodom, podigao je tekstilni gigant sa velelepnom vilom u fabričkom krugu, a narednih nekoliko godina za sebe, svoju suprugu i sina napravio još dve vile u kojima su gostovali i predsednici vlada. Izmenio je i kasabski izgled centra Vučja, sagradivši niz kuća za svoje radnike i dve dugačke dvospratnice – “Kolonije”, olimpijski bazen, restoran za radnike i za građanstvo.
Taj centar i danas stoji onakav kakvog ga je Laza ostavio kada su ga partizani strpali na desetogodišnju robiju kao narodnog neprijatelja. Razlika je samo u tome što je sve propalo i sve sklonu padu, osim nekoliko kućica otkupljenih devedesetih godina prošloga veka.
„Ovde uspravno stoje samo dva partizanska spomenika, a Laze se više niko i ne seća. Eno one vile lepotice, samo što se ne stropoštaju nekome na glavu“, priča Mladen Ilić iz obližnjeg sela čiji je deda radio u Lazinoj fabrici, pokazujući rukom na taj zakatančen skup fabričkih pogona sa zjapećim vratima oivičenim korovom.
Vučjanci su, zapravo, imali sreću posle rata jer je je pored otete Lazine fabirke podignito još nekoliko. Jedna od njih bila je i “Porečje”, poljoprivredni gigant sa bogatim zasadima voća, koji je pored 300 radnika okupljao još 2.000 kooperanata, pa je ovaj rodni kraj nazivan i “Srpskom Kalifornijom”.
I “Porečje” ne radi, u stečaju je. Tridesetak radnika godinama čeka kupca.
Mlađi Vučjanci, uglavnom bez posla, kažu da im se život odvija u jednoj kafani i 3 kafića i u Domu kulture.
„Navikli smo, za bolje i ne znamo, ne pamtimo te slavne dane“. komentariše dvadesetogodišnja Suzana.
Ipak, u celoj priči ima i jedna dobra stvar, tvrdi Dragoljub Stanojević, bivši radnik Lazine fabrike koja je posle rata dobile ime “Vučje”.
„Svi smo se vratili u naša sela. Podigli smo voćanjake, kupli mini hladnjače, pa sada sela oko Vučja više liče na varoši nego samo Vučje„, veli Stanojević, koji kaže da okreće glavu kada prođe pored bivše fabrike.
Jedina svetla tačka je, slažu se svi, živopisni kanjon Vučjanke, na kojoj još radi hidroelektrana iz 1905. godine, prava turistička atrakcija, ali i pre dve godine uređeno kupalište i izletište ispod nje. „Mi zapravo živimo za tri letnja meseca jer Vučjanka tada postaje naš centar sveta„, pričaju mladi okupljeni ispred Doma zdravlja.
Milica Ivanović
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
u grdelicu i lebane ista pesma…
Lele,kako li je u tek u Vojvodinu,kad je u G rdelicu i Lebane ovako.
Zato je u Leskovcu med i mleko, ali samo dok sanjamo ili slušamo kako nas ubeđuju u tako nešto. Bilo kako bilo, gradovi i opštine u Srbiji se brojčano smanjuju osim BG. Tako će ostati sve dok Beograđani ne shvate da nisu centar univerzuma i da mora mnogo više da odreše kesu za nas koji smo vam kruga dvojke. U suprotnom, ostatak Srbije će da se ugasi…
E pa ovako, dragi Vučjanci… Kasnih šezdesetih godina sada pokojni dip.ing.agronomije Stojan Nikolić osnovao Vam je čuveni kombinat „Porečje“. Kada je stigao u Vašu varošicu zatekao je nekoliko hektara zasada koje je proširio na oko 1200 hektara, podigao hale na oko 5 hektara,hladnjaču sa tunelima,toplu preradu,sušaru,destileriju,modernu upravnu zgradu,restoran Supovo,restoran za ishranu radnika, renovirao bazen i organizovao pesmu leta. Ovaj poduhvat Stojan Nikolić realizovao je svojim entuzijazmom i vetrom u ledja koji su mu pružili šuraci Trajkovići koji su osnovali „Delišes“. U Vučje su stigli nemački „Manz“,hrvatska „Podravka“ i francuski koncern zamrznutog voća.
Proizvodilo se za poznatog kupca, koji je slao ambalažu, etikete i unapred plaćao celu proizvodnju. Za “Manz” se proizvodila kompot višnja, malina, džemovi i kiseli krastavci i sve to transportovalo za luku Bar, a zatim za Australiju. Za “Podravku” su se proizvodili džemovi, kompot kajsija i breskva i sve to transportovalo po velikim trgovinskim lancima u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Prištini…Ceo kontigent otkupljene i zamrznute višnje pakovan je u kutije i transportovan za Francusku.
Proizvodila se višnja u alkoholu i višnja u čokoladi isključivo za “Kraš” Zagreb, baza za viljamovu rakiju za “Takovo” G.Milanovac, kiseli kupus za “Centroprom” Beograd…
Jedini proizvodi sa etiketom “Porečja” (džemovi, salate, kompoti, krastavci) išli su za “Liriju” Prizren…
1984. godine ceo evropski kontigent kakao praha otkupilo je “Porečje”, lagerovalo u svojim hangarima i diktiralo cenu na evropskom tržištu.
Odlaskom u penziju Stojana Nikolića na kormilo je došao direktor, a kasnije poslanik Dušan Jovanović koji je odrekao gostoprimstvo “Manzu”, “Podravki”, “Takovu”, Francuzima i stvorio viziju da proizvodi kombinata moraju da nose isključivo etiketu “Porečja”. Kvalitet proizvoda nije opao ni malo ali tržište je bilo surovo prema novom brendu. A onda prodaja sadnica višnje dotičnog Jovanovića Kini. Pio sam kafu sa Stojanom Nikolićem u njegovoj kući kad je na televiziji objavljena prodaja sadnica višnje Kini. Samo je prokometarisao: “Porečje će bankrotirati”. Na pitanje zašto, odgovorio je pa transport, Kina je na korak do Australije koja je kupovala pola proizvodnje Porečja.
Tako je i bilo.
Pouka za ubuduće: Ko hoće veće izgubi iz vreće?
Bravo… Saznao sam puno stvari koje nisam znao. Najveći prolem u svemu je što kada je SPS-a i njegov kadar zavladao Srbijom krenulai njena ekonomska, finansijska i moralna propast iz koje ni dan danas ne možemo da se povratimo… A i kako bi smo kada su isti ti ponovo na vlasti zadnjih 7-8 godina…
Molim Vas da ove moje komentare zbog ograničenog broja slogova uredite po mogućnosti u jedan.
Moram da se nadovežem i na sušaru koja je namenski sušila šljivu, crni i beli luk za „Takovo“ i „Podravku“, a proizvodja je unapred naplaćivana i po tri godine…
Svaka čast za komentar o direktoru Stojanu Nikoliću,a ja znam vreme Dušana Jovanovića i njegovih naslednika koji su glavni krivci za propadanje ovog kombinata,i kada mu je ukazivano(D.J)lepo projuri sve što ne misli kao on i njegovi poltroni(koji se sada kao brinu o kombinatu).Molim za objavu komentara
I sta sada…cekamo da se rodi novi dip.ing.agronomije Stojan Nikolić ili da vaskrsne pa da se Porecje preporodi i zazivi svoju staru slavu.
Ne verujem da takav covek vec ne postoji i u samom Vucju nego je u pitanju cista partokratija u drzavi Srbiji gde se prvo gleda sposobnost zavlacenja sto dublje u znate gde nekom „velikom“politicaru a tek onda njegova sposobnost organizovanja i vodjenja velikih kombinata.