U jesen 1914. godine Srbija je napadnuta. Vojska se povlači. Vražja divizija pravi zulum. I kad su svi mislili da je Srpska vojska potučena, Đeneral Mišić nošen krilaticom da više vredi jedan koji hoće od dvojice koji moraju, iz stanja povlačenja zadaje protivudar Austrougarskoj vojsci i razbija je.

Značajnu snagu iscrpljenoj Srpskoj vojsci daju 1300 kaplara, đaka i studenata od sedamnaest do dvadeset godina koji su prekinuli svoja školovanja širom Evrope i stavili se na raspolaganje državi. Nisu čak ni obuku u Skoplju završili kad su dobili činove kaplara. Ljubomir Davidović, nekadašnji prvak Demokratske stranke i Branislav Nušić šalju svije sinove jedince koji nestaju u vrtlog rata.

To se upravo dešava zadnjih meseci u Srbiji. Sto deset godina kasnije. To, sa mladima, studentima, kojenaziamodecom, a pokzali su da su dostojni onih 1300 kaplara, u miru, naravno.

Država razvaljena kriminalom, nepotizmom, uništenim pravnim, zdravstvenim, obrazovnim i svakim drugim sistemom je bila potpuno demoralisana. Narod utučen i predat na milosti i nemilosti sudbini.

I pomilslili smo da će svaki pedalj ove zemlje biti rasprodat stranim kompanijama za rudnike; svaka reka isušena cevima; i dešava se, kao posledica deceninjskog ubijanja sistema, pogibija petnaest ljudi ispod nadstrešnice za koju odgovorni tvrde da nije renovirana. I prošlo bi bez krivaca, ili bi kriv  bio onaj koji je dovozio kamionom beton, da se nisu desili oni za koje smo mislili da su zgubidani zagledani u telefone i video igrice.

Vaskrsnule su kosti nekih od 1300 kaplara od Cera, Loznice, Maljena Suvobora, Albanije, Krfa, Kajmakčalana pa do oslobođenja Beograda, vaskrlnula j ljubav prema domovini, želja za promenom sistema, želja da se živi u normalnoj državi i da se iz nje ne beži.

Nenadležnima su rekli da Nisu nadležni i da je zakon jedina stvar u zemlji koji je ispred svih nas.

Šamar neočekivan od žutokljunaca.

Potcenili su žutokljunce.

I svako to potcenjivanje je regrutovalo nove i nove momke i devojke.

Bio sam na Autokomandi. Nosio im hranu na fakultete. Skoknuo sam do Kragujevca i Nišu i osećao sam se posramljenim i zbunjenim: odakle ovakva deca nama kukvnim ljudima čija je generacija uništila vek srpske istorije?

Ponizili su me kada sam hteo da prođem ispod trake za koju nisam shvatio da je namenjena hitnoj pomoći. I reče mi devojka ljubazno, gospodine, ne možete ovde proći, morate dole na pešačkom. I ja šta ću, posramljen odem 200 metara niže.

Ali ovu stid koju sam ja osetio, ova vlast nema.  I u njihovoj izopačenoj svesti, formiranoj na lažljivim doktoratima, lažljivim medijima, lažljivim priznanjima, lažljivoj i licemernoj ljubavi prema sirotom narodu kog trpaju kao stoku po autobusima, nema mesta verovanju da je istinit svet moguć.

Niti rešenje za hiljade kilometara koje dečaci i devojke prolaze Srbijom, nemaju.

I ne samo da prolaze, već leče rane stvorene u našoj bližoj istoriji.

Zajedno se, zagrljeni, mole i krste oni koji veruju u Isusa i Alaha. Ni jednim ni drugima ne smetaju kokarde i polumeseci. I za mene, koji nisam religiozan, nema drugog rešenja nego da je ovakvu mladost nama dao samo dragi Bog.

Sinoć oko ponoći otišao sam u Grocku da pomognem mom divnom prijatelju, lekaru i velikom humanisti Zlaji Bokanu da zbrinemo decu eventualno povređenu.

Ali njima nikakvo zbrinjavanje nije potrebno jer je njihov duh nesalomiv.

Devojka, studentica iz Kragujevca Marija, leži u učionici osnovne škole sa svojim kolegama sa Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, sa obema nogama u zavojima. Lice nežno, kosa  uredno vezana u kikice, umor na licu a osmeh u očima. Pa možeš li dalje, pitam je. Naravno, odgovara ona i sve njene kolege u jedan glas.

Pored nje je dečak od osam do devet godina sa šajkačom i bedžom krvavih šaka. Priđem mu i zagrlim dete zbunjeno pitajući ga: Zar i ti junače ideš pešice? „I ja“, samouvereno odgovara mali. „Sa tatom sam“. Zovemo tatu da vidimo da li smem da ga slikam, a tata je mladi lekar, specijalizant ortopedije iz čačanske bolnice dr Nenad Grujović. Prati ih ceo put. I imaće ovaj junak, jednom kad odraste, da priča kako je prvi put bio sa ocem na jutrenje.

Trojica momaka budućih pravnika služe se sa bogate trpeze domaće hrane koju puni narod. Za našu decu, i da iskupimo našu sramotu što smo im državu ostavili u neredu, kaže čovek mojih godina koji nosi kese sa hranom i pićem.

I onda zaustavljam visokog mladića koji je nedavno učinio prve pokrete brijačem. Glas mu nije još mutirao. Jedva stoji na nogama i pitam ga šta studria? Kaže, ja sam gimnazijalac druge godine iz Kruševca. Došao sam do Kragujevca autobusom, a onda sam se pridružio njima“, objašnjava, pokazujući na devojčicu koja je gimnazijalka, isto tako, druge godine iz Kragujevca. Devojčica dodaje: „Imao je sreće pa je naleteo na nas“.

Zastala mi je knedla u grlu. I nisam lak na suzu pred smrću, ali pred ovim životom jesam. Suzdržao sam se.

Pred očima mi je slika poniženih ljudi iz parka koje narod naziva Ćacima. I slika čoveka kako silom gladi pokušava da izvuče malecni sendvič. Knut Hamsun je napisao roman Glad, o toj liniji gde prestaje ponos a počinje glad. I da se razumemo, za ponos je potrebna svest i cilj. Ovo je mučna zloupotreba jadnog sveta iako tamo ima kriminalaca sa asfalta, ucenjenih intelektualaca i pokvarenjaka, ali oni ne cepaju ovako celofan sendviča.

Po gradu su džakovi sa kamenjem. Dovučeni traktori bez registarskih oznaka. Autobusi i vozovi ne saobraćaju. Oni silom teraju narod jedan na drugog, dovode policajce u nezgodan položaj praveći od njih lažove, blate uniformu, ponižavaju prosvetu i inteligenciju jer nemaju gde. Mnogo prljavih poslova započeli jer sve im je malo. Malo im je i onih žrtava od nadstrešnice, malo 30 godina naših izgubljenih života, malo su im i rasprodate njive i rudnici, otete reke.

I nadam se da neće biti povređeno ni jedno dete: bilo policajac ili student. Ni jedan čovek, ni jedan žandarm. Da više više nema prolevene krvi u ovoj našj srbiji. Dosta je bilo!

Razgovarao sam i sa policajcima. Jadali su mi se na položaj u kome su se našli. To su momci iz unutrašnjosti Srbije koji nisu imali veze da ih rasporede tamo gde imaju domaći ručak i smeštaj.

I za kraj studenti su već pobedili. I kriminalni režim na vlasti, ali i nas kao celokupnu generaciju kukavnih njihovih roditelja.

Šta će se u političkom smislu dešavati, to je ništa na spram vremena koje je ispred njih.

Ništa više neće biti isto.

Ispumpali su svu prljavštinu na površinu ovog našeg vremena.