Odlazak u neki od stotinak pariskih muzeja više je od svetkovine, ne toliko za strance koliko za Francuze. Veliki travnjaci kojima su okruženi mesta su okupljanja mladih i starih porodica. I svi oni posle napornih obilazaka i mnoštvo informacija predahnu upravo na tim travnjacima uglavnom bez klupa.

A dok sede meze sir i piju vino.

„Ovo je praznik, častimo se i užvamo u panorami, razmenjujemo utiske“, kaže mlada majka sa dvoje dece ispred ogromnog kompleksa „Luvra“ za koji je potrebo namjamnje dan de se vide najznačajniji eskponati. Porodica je negde iz predgrđa Pariza i praktukuje da svake godine u ovo vreme časti sebe – Luvrom.

Stranac, posebno Srbin, još više Leskovčanin, iz cuga prihvata ovaj način predaha, ali najćešće uz pivo, kao i Česi i Nemci, na primer.

A trava oko najčuvenijeg svetskog muzeja zelena kao u rano proleće i pokošena. Posle desetominutnog sedenja na goloj travi žalimo se na vlagu, pa se ispomažemo jaknama. Pogled preko kapije, nalik na onu Trijumfalnu i tamo u pozadini na staklenu kupolu, je predivan.

Tamo preko, u daljini baškari se trg Konkord s jezerom, šumom i fontanom, oko kojeg se turisti odmaraju i slikaju, malo dalje Trjumfalna kapija i Jelisejska polja koja ne vidimo, a desno, tri kilometra Ajfelov toranj, iznad trg Trokadero s uličnim sviračima i prodavcima suvernina, replike tornja, koji na reč – policija, za tren pokupe svetlosne sprave i trče do druge lokacije.

I nije samo tako u srcu Parizu.

Malo dalje, kilometar, dva ili malo ispred, za turistu koji je tek dva dana u Gradu svetlosti, orijentacija je pravi košmar ako sve vreme nema vodiča, je nacionalni Muzej savremenih umetnosti, poznatiji ka „Bobur, koji je svojevremo francuski predsednik Žorž Pompidu ostavio naciji na poklon. Građevina iz šesdestih godina liči na današnje najsavremenije, a Francuzi pričaju da je to bio smeo potez čoveka s vizijom i da je još pre nego je počela gradnja, javnost bila podeljenja.

Sada tu izlažu najeminentniji umetnici iz celog sveta, a opet, najmogobrojniji posetiocu su Francuzi, ako je suditi po jeziku. Isped performansi, odmor, piće, selfiji. Pratila sam tri grupe mladih. Po izlasku iz muzeja, gde se satima čeka, ostali su još nekoliko sati, zapravo podigli se sa betona, jer „Bobur“ nema travnjak, tek kada je sunce davno zašlo iza oblakodera.

Baš preko puta „Bobura“ je Kulturni centar Srbije, kako zaposleni vole da kažu – u srcu Pariza, pošto je 600 do 700 metara udaljen od Sene i crkve Notr dam.

Centar je danima pun Leskovčana, šestočlanom ekipom iz Narodnog muzeja koja postavlja premijernu izložbu „Moracvi i Francuzi – braća po oružju“. Uigranom timu trebalo je pola sata obilaska prostora, pa se prionulo na posao. Za dan i po sve je bilo spremno za posetioce. Veliki pano koji je na kraju spušten da visi preko dela zgrade, privlači pažnju posetilaca „Bobura“. Neki prilaze, čitaju, komentarišu, na francuskom koji ne razumem, ali jasno vidim da pikiraju datm i satnicu i ona sitna slova gde piše da je ulaz besplatan.

Nije Francuzima problem i da odu pedesetak kilometara dalje od Pariza da bi videli postavku o Velikom Prvom svetskom ratu u modernoj zgradi usred zelenila, u kojoj se predmetima, uniformama, videozapisa koji podržavaju zvuke borbe i fotografijama prikazuje golgota pre i posle Solunskog fronta.

Tu negde, na drugom spratu svoj kutak našla je i Srbija: ti lutke sa srpskom uniformom i puškom, odnosno, uniforme koje su nosili na frontu, a bile su i francuske, i velika slika srpske heroine iz tog doba Milunke Savić, sa statuom, koja po meni ne oslikava pravi lik. U fokusu su naravno, Francuzi, originala ubojita sredstva, avioni, kaminoni, sanitetska vozila i jedna poveća grupa lutaka u engleskim uniformima. Da, uprkos tome što je u tom ratu poginula trećina muškaraca Srbije, moćniji pobednici slave sebe, a mi Srbi moramo da se pitamo zašto nemamo nešto slično, pitam sebe bez izgovaranog pitanja.

Leskovački muzeolozi pokušavaju  već četiri godine da nizom izložbi na neki način nadokande propušteno i ovo je prvi put da se izložba sa temom o Prvom ratu nađe u Francuskoj, u Parizu.

Ispred onog muzeja u šumi organizovane ture, deca Francuza koja uče istoriju…

nastaviće se…