Ubistvo žena u Leskovcu i na jugu Srbije nije više, nažalost, vest. Ovo je uobičajenost koja nam se uvukla pod kožu. Kao hladnoća. Prihvatili smo kao svakodnevnicu, na koju se i naša pokoljnja navikavaju. Prebiti i ubiti kao obrazac življenja.

Skoro svaka 10. žena na jugu Srbije, prema ranijim istraživanjima, doživi nasilje u sopstevnom domu, od batina do psihičkog zlostavljanja, a gradu na Veternici su za dva meseca ubijene dve žene?!

Mnoge žene na jugu i dalje prečesto žive kao nečija imovina, kao stoka koja trpi, ćuti, krije. Jer „tako se radi“, jer „nema kome da se kaže“, jer „sramota je izneti napolje“.

U istom tom društvu, za poslednjih četrnaest godina u Srbiji je ubijeno više od 430 žena. Od početka ove godine – njih 15. Ovo nisu brojevi. Ovo su majke, ćerke, sestre, komšinice. Ovo su žene koje su živele pored nas dok društvo nije smoglo snage da ih zaštiti.

A institucije?

Sistem postoji na papiru, ali ne i u životu. Sve se svodi na zabranu prilaska – kao da se time rešava čovek koji je godinama tu ženu gušio, tukao, pratio, kontrolisao. Istina je jednostavna i bolna: dom je najopasnije mesto za ženu. Jer, većinu ubistava počini baš onaj koji joj je govorio da je voli.

I tu dolazimo do one tačke o kojoj se glasno ne govori: na jugu Srbije žene najčešće nemaju kome da se obrate. Ne zato što nema „mehanizama“, „timova“, „odbora“, „tela“. Ima ih – toliko da se više ni ne zna ko šta radi.

Ali ono što svi znamo je ovo – ne pamti se kome su pomogli. POsebno pojedina ženska udruženja, koja samo stvaraju buku oko sebe, da se ne čuje istin.  A istina je da se njihova osnovna funkcija već odavno nije zaštita žena, već finansijsko zbrinjavanje pojedinih porodica, partijski raspodeljenih i čvrsto zatvorenih za realne probleme.

U takvom okruženju, žena najčešće bira ćutanje. A ćutanje joj postaje sudbina. Usud.

Zato ova dva ubistva u Leskovcu nisu samo tragedija. Ona su optužnica – ne samo protiv ubice, već protiv svih koji su formirali tela za zaštiti žena, kojima se glas ne čuje, a dela ne vide. Centre za socijalne rad, ili ta famozna udruženja sa manjkom znanja i rada, jakih grla i sa parloma na protestima.

I zato  – optužnica protiv društva koje i dalje veruje da je žena nečije vlasništvo. Protiv institucija koje godinama nisu naučile da reaguju na prvu prijavu. Protiv kulture koja ženi daje krivicu, a nasilniku opravdanje. Protiv policije, tužilaštava, sudova za niske kazne za ubicu nežnijeg i slabijeg pola, za društvo u celini.

Srbija ima brojeve za prijavu nasilja, ima SOS telefone, ima besplatnu pravnu i psihološku pomoć.
Ali dok žena nema sigurnost da će je sistem zaista zaštititi – sve to je samo spisak mogućnosti, a ne spisak izlaza.

Žene na jugu zaslužuju sigurnost, ne statistiku. Život, ne spisak procedura. Pravdu – ne kaznu koju plaćaju svojim životom.