Da li mladi iz Leskovca odlaze? Šta je ono što u gradu na Veternici nedostaje za mlade? Kako se uklopiti i izbeći kalup današnjice? Kako doći do zaposlenja? I kako se istaći?, samo su neka od pitanja koja muče mlade Leskovčane i Leskovčanke. Ista pitanja muče i Veljka Marinkovića (25) iz Leskovca, ali on ima i odgovore, a jedno od rešenja, po njemu je – aktivirati se i pokušati da uradiš nešto za sebe i svoju zajednicu.

Veljko je završio studije na Akademiji strukovnih studija Južna Srbija i po zanimanju je diplomirani poslovni informatičar. Svoje prvo zaposlenje dobio je u fabrici „Jura“, jer se tokom studija istakao kao jedan od najboljih. Obavljao je dužnost menadžera i tamo se zadržao godinu dana, dok sada radi u jednoj firmi koja se bavi špedicijom, a čije se sedište nalazi u Čikagu, u Americi.

Veljkova priča razlikuje se od priče većine mladih sa fakultetom, jer, on je, srećom, lako došao do posla. Jesu i njegovi drugovi, svi odlični studenti, ali ne u Leskovcu.

„Jedan moj drug radi u Beogradu koji mi je zaista blizak, takođe preko fakulteta dobio posao, jer je i dobar đak i student bio, tako da ni on nije imao problema sa zapošljavanjem. Uglavnom je slična priča, kod svih nas, dok na primer ovde imam i jednog druga koji je završio srednju školu, a  sada se bavi građevinom“,  priča za Jugmediu.

Uporedio je mogućnosti zaposlenja u Leskovcu i Beogradu i istakao da je činjenica da ipak ima veće mogućnosti severnije nego na jugu Srbije.

„Mogu da kažem da je ta neka paleta poslova, odabir poslova, daleko širi, može da se odabere ne samo iz neke uske specijalnosti već iz raznih nekih oblasti. Generalno postoji sajt Hello World, to je neko mesto o kome svaki IT-evac zna, i većina su tako našli posao, i imali neku standardnu proceduru oko zaposlenja“.

Ipak, ti si aktivan i na drugim poljima. Pridružio si se Udruženju „I ja se pitam“ iz Leskovca i bićeš deo izabrane ekipe na njihovom zimskom kampu?

„Do udruženja „I ja se pitam“, došao sam sasvim slučajno, postoji jedna zanimljiva priča gde sam ja slučajno saznao za to. Bukvalno me moja majka obavestila o kampu i pomenula njih. I tog momenta klikne mi u glavi da sam čuo negde za tu organizaciju. Video sam oglas, i bilo je kao – što da ne. Jer je posle korone to nekako drugačije sve bilo. Izgubi se kontakt, i jedan od načina da se stupi u kontakt sa ljudima je upravo kroz organizaaiju, pogotovo što se tu nalaze mnogo mladih ljudi i imaju, da kažem petlju, vid, razmišljanje i percepciju drugačiju od većine ljudi“, odgovorio nam je Veljko.

U Udruženju „I ja se pitam“, Veljko je član mesec dana i za sada ima samo reči hvale. Dopadaju mu se sve aktivnosti, ali i Podcast koji ovo udruženje ima na YouTube, kao i mnogo poznanika za koje nije znao da se nalaze u tom udruženju.

Inače, Veljku ovo nije prva organizacija kojoj se pridružio. Bio je dugogodišnji član studentske organizacije AISEC, sa sedištem u Nišu, od 2019. godine.

„To je bilo na mojoj prvoj godini studiranja, kada sam video da mi preostaje dosta slobodnog vremena. Tada su oni iz organizacije bili i prezentovali na Visokoj poslovnoj, i od tog, da kažem, njihovog mini seminara ja čujem za njih i prijavim se. Bio je prvo mini intervju preko Zoom- a, ja sam prošao i postao član tima za početak. Na toj poziciji sam bio šest meseci“.

Ova organizacija je nastala po završetku Drugog svetskog rata, i bavi se razmenom studenata, tako da svi imaju mogućnosti da se upoznaju sa različitom kulturom, običajima i tradicijama drugih zemalja.

„U trenutku kada sam ja postao član, ovde u Leskovcu su bili već dvojica studenata koji su došli na razmenu, Tunižanin i Turčin, dobro ih se sećam. U tom trenutku ja ih nisam vodio kroz grad, jer nisam bio mentor, ali sam bio dva dana sa njima. Bili su stacionirani u Nišu ali je ekspanzija na Leskovac bila u planu. Sa njima sam se toliko lepo ispričao, imao sam utisak da se tako sa nekim nisam odavno ispričao kao tada sa njima. Meni je to bio i prvobitni cilj, da radim te „dolazeće – odlazeće“ prakse, kako bih pokazao sve što ima da se pokaže. Tada smo seli u park i pričali o njihovim iskustvima u većim gradovima i o njihovim iskustvima kako su se oni proveli i tako dalje. Ali većina stvari su im bile već pokazane“, priča i dodaje da su imali samo lepe reči da kažu za grad na Veternici.

Nakon šest meseci Veljko je postao vođa tima, dodelili su mu tim ljudi, i to je bio prvi projekat koji je on radio u Leskovcu. Do tada, po njegovim rečima, Leskovac nije bio uključen, sem nekih obilazaka, ali su iz organizacije uvideli da ima interesovanja za grad i proširili su program. Međutim, kada je došla korona, nije bilo mogućnosti razmene studenata tako da je Veljko bio razočaran, i nakon nekog vremena napustio organizaciju.

„Meni je sve to pomoglo u obraćanju javnosti i govoru pred mnoštvom ljudi. To mi je ranije bio veliki problem. Imao sam veliku tremu, ali nakon toga trema ne postoji kao problem“.

Šta ti imaš da predložiš Udruženju „I ja se pitam“, što se tiče mladih ljudi? Koje su tvoje ambicije?

„Za početak je u planu taj zimski kamp, koji će biti krajem januara, pa bi tamo trebalo da budu neki preduzetnici, koliko sam ih ja razumeo, koji će nam prezentovati neke svoje ideje i na osnovu njih ćemo mi zajedno da radimo i da vidimo projekte koji bi možda pomogli mladima u Leskovcu ili Srbiji. Nisam toliko upoznat zato što sam vrlo kratko tamo, ali svaki dan saznam po nešto novo“.

Šta Leskovac može da ponudi mladima?

„To je dobro pitanje, ja mislim da može da ponudi sve manje i manje iskreno. Ja sam 1999. godine rođen, ali se vrlo dobro sećam kada sam bio u srednjoj školi koliko je, zapravo, drugih mogućnosti bilo. Ja, kao neko ko sluša rok i metal muziku i sviram gitaru, a meni je to mnogo bitno, ako ne postoji neko mesto gde mogu da odem i gde to mogu da slušam i da su ljudi oko mene donekle makar istomišljenici, onda već to bude neki problem. Tad je bio Apolo, Gruv kod Sajma, Vinus, to su bila ta neka mesta gde je mogla da se čuje alternativna muzika, koja nije bila maindstream. I sada kada nema više nijedno mesto, makar ne kao što je bilo nekada, sve se svelo na jedan modul i kalup. I ako niste po tom sistemu , osećate se odbačeno i ne osećate pripadnost. Mislim, to je sve u ljudima. Prosto, ljudski je da želimo da se osećamo da negde pripadamo“.

Kakav je to kalup?

Konkretno, to je kalup kada, na primer, sednemo kući, gledamo televizor, čitamo medije, i ako sve to upijamo i shvatimo zdravo za gotovo, prosto se uklapate u tu masu. I jedna od stvari jeste ta neka popularna muzika koja se sluša trenutno i koja se propagira 24/7. Potrebno je da čovek bude uporan i istražuje, da zna šta će da bi došao do toga jer se plasira samo jedno“.

Da li je studentima teško da nađu posao u Leskovcu, i da li postoje Omladinske zadruge kao što je to primer u Nišu, Beogradu i Novom Sadu?

„Nisam toliko upućen. Mislim da je u Leskovcu postojala jedna Omladinska zadruga, štaviše, preko te zadruge sam se zaposlio i radio možda nedelju dana, u jednoj fabrici lekova. Ja sam odradio posao ali čisto da probam, da vidim kako je. Međutim, imao sam i još jednu ponudu, a to je bila i hladnjača, ali sam se ipak odlučio za ovo drugo. Ali taj izbor preko Omladinske zadruge koje imamo je opet siromašan, mislim nije ni blizu izbora kao što imaju studenti i omladina u Beogradu i Novom Sadu, za Niš verujem da je isto, bolje makar za nijansu“.

Leskovac ima Kancelariju za mlade i mnoge aktivnosti za omladinu, da li si upućem možda u tu celokupnu priču u smislu ponude lokalne samouprave mladima?

Bio sam tamo par puta, i učestvovao sam  jednom od projekta u okviru muzičke radionice kod Drum Dum fest, i tamo su okupljali ljude, s tim što su u tom nekom periodu septembru ili oktobru, bile radionice za bas gitaru i bubnjeve. Ja sam bio tamo da naučim i da sam nešto pokažem klincima koji žele da uče. I to je jedan projekat koji je Kancelarija za mlade organizovala, a u kojem  sam ja učestvovao“.

Da imaš mogućnost, šta bi promenio u Leskovcu za mlade, koja bi to novina bila?

Definitivno treba vratiti nešto što je bilio, opet ću da se vratim na klubove koji su bili, da se takvi klubovi za mlade vrate. Uveo bi novinu po uzoru na Niš, koja je skoro postala popularna na Instagramu, a to je Anti kafe, gde se ulaz plaća po satnici, koliko sam ja razumeo, a unutra je opremljen svim i svačim, i funkcioniše po sistemu da se mladi ljudi druže i da bude bolja socijalizacija među njima, da se jednostavno ne dođe u stadijum gde se gleda konstanto u telefon. Ovde je, koliko vidim, više akcenat na socijalnom delu i sviđa mi se celokupan taj deo, i ima escape rooms i vidim da u Beogradu i Novom Sadu već dugo postoji. Da to ovde postoji verujem da bi dosta omladine bilo zainteresovano za tako nešto“.

Da li mladi u Leskovcu posećuju kulturne manifestacije i događaje?

„Pretpostavljam da ne. Moja generacija je odavno otišla iz grada, a za mlađe generacije opet kažem sve se svelo na društvene mreže, na telefone, tehnički uređaji su nekako preovladali i ta neka umetnost je potcenjena kao i kultura, to se prosto stavlja sa strane. Mislim da omladina ne pridaje toliko veliki značaj kulturi i umetnosti.

Zašto mladi odlaze iz Leskovca?

Razloga je stvarno mnogo, ne znam ni odakle da počnem. Zavisi od toga šta koga zanima. Nekoga na primer zanima da vidi neke nove stvari, neko da upozna nove ljude, zbog posla i studija. Svi smo svedoci toga da se na fakultete ide u Niš, Beograd i Novi Sad i da nije samo zbog obrazovanja već da bi i našli posao, stvorili porodicu, a da se ovde dolazi za praznike, Novu godinu i tako. Ali svako ko se iole ne uklapa u tom kalupu, jedva čeka da ode i obrazovanje uglavnom bude prva odskočna daska ka odlasku iz grada.

Gde se najviše informišeš o događajima u gradu? Da li su to vesti, mediji ili društvene mreže?

Najviše se infotmišem putem društvenih mreža, bukvalno o svemu. Ako na primer vidim nešto što se stravično desilo, e tad već pročitam vesti kako bi video šta se stvarno desilo.

I za kraj: Šta možeš da poručiš mladima?

Mogu da im poručim da je izuzetno bitno imati interesovanje van tog nekog pukog obrazovanja, van posla, ukoliko su negde zaposleni. Hobiji su jako bitna stvar i aktivizam kao hobi je izuzetno dobar. Na mom primeru mogu da kažem da sam u srednjoj školi počeo sa interesom za muziku, kasnije, u vreme korone kada sam imao previse slobodnog vremena, odlučio da krenem da igram šah i to je nešto što trenutno radim i do dan- danas. Isto kao što sam za šah odlučio, odlučio sam se i za aktivizam, priključio se studentskoj organizaciju, da nešto novo vidim saznam i upoznam nove ljude. Nisam se zadovoljio činjenicom da sam dobar student i da sam našao stalno zaposlenje. To pogrešan stav, taj pasivizam, pogotovo za nekoga ko je u našim godinama: od 18 do 35 godina. Posto, to je ciljna grupa koja je pokretač i koja treba da povuče sve i da bude lider svima ostalima“, zaključuje svestrani Veljko Marinković.