Iako već zaboravljena pita gologlavka je gotovo stalno na jelovniku Venete Rašić iz poljničkog sela Vlase,kod Vranja, a koja je pravi majstor u spremanju pita na tradicionalan način. Uvek je rado sprema zato što je njeni ukućan obožavaju i zato što je veoma jednostavna za pravljenje. Ovu pitu ona umesi i iznenadnim gostima koji se kada je probaju oduševe i obavezno iz njene kuće odu sa receptom.

Ovu pitu ona obično krene da pravi pošto pripremi sve neophodne sastojke: pet čaša od jogurta brašna, oko dvadeset grama kvasca, jedna kašičica soli, ulje za mazanje kore, jedno jaje i dvesta grama sira.

Od pripremljenog brašna koje je poprimilo sobnu temperaturu, soli, kvasca i vode, koja obavezno mora da bude mlaka, ona najpre zamesi testo koje ne sme da bude ni pretvrdo, ni premeko. Kada testo lepo umesi ono dobije loptast oblik koji potom odmah razvuče sukaljkom i pretvori u koru debljine jednog centimetra. Ovako razvučenu koru najpre namaže uljem, a potom je zrakasto iseče. Kada to učini krene da sklapa isečene zrake na gomilu.To radi tako što naizmenično slaže jedan na drugi zrak i sa leve i sa desene strane. A kada na gomilu doda i poslednji opet oklagijom razvuče koru debljine jedan centimetar.

Ona mora da bude toliko široka da tepsiju skroz prekrije sa strane i padne na radni sto.

Pre nego što u tepsiju položi koru Veneta je obavezno premaže uljem . Oni koji imaju mast u kući to mogu da urade i otopljenom mašću.

“Koru premažem uljem i pre nego što po njoj rasporedim fil od tvrdog kravljeg sira pomešanog sa jednim jajetom. Kada to uradim krenem polako u tepsiju da vraćam krajeve testa koji su ostali van nje”, priča Veneta.

Ona se uvek potrudi da ih ostavi dovoljno dugačke kako bi mogla u vidu venca da ih sklopi uz rub tepsije. Kaže da je ova pita lepša i ukusnija sa što većim rubom i zato kad god ima vremena prepusti se mašti tako da kada je ispeče,ona onako mirisna i rumena ume da podseti i na neki rascvali cvet. Ova pita je, prema njenim rečima, dobila naziv po sredini, koja se nikada ne prekriva drugom korom,a koja podseća na golu glavu.

Kad god sprema ovu pitu Veneta se uvek seti pite gologlavke koju je pravila njena baka i tvrdi da ni jedna njena pita koju je ona napravila nije imala uskus kao pita njene bake.

“Kad god bi baka pekla ovu pitu iz šporeta bi se širio miris koji je neodoljivo podsećao na burek, samo što je bio mnogo opojniji, pitomiji i primamljiviji jer su joj domaći sir i jaja davali poseban ukus i miris. Ovako mirisnu pojeli bi smo je u slast sa kiselim mlekom i živom turšijom i pre nego što bi se istištila ispod nekog tkanog cedilla”, priča Veneta.

Ona pamti da su neke žene i tada pitu gologlavku pekle pod vršnjikom u limenim, bakarnim i kalaisanim tepsijama. Pita pečena na ovakav način je bila mekanija i imala je više masnoće u sebi koja bi se zadržala na rubu čineći je neodoljivom.

Žene su pitu gologlavku znale da prave i sa dve osukane kore u trenutku kada bi na ručku imale veći broj ljudi, a u kredencu vrlo malo hleba.Tom drugom korom bi prekrile sredinu pite u koju su prethodno stavile bogat fil, a sa strane bi je “opšile” velikim rubom koga bi na kraju dobro poprskale svinjskom mašću.

Foto: Novica Cvetković