Dugi su i tegobni dani u selima bez ljudi za stare iz čijih kuća su naslednici otišli putevima ka boljim životima, ostavljajući svoje roditelje, bake i deke da samuju, tuguju i iščekuju njivove povremene dolaske ili telefonske pozive. Tamo gde nema ni prodavnice ni apoteke, a prvi komšija na puškomet, tamo gde bolest kuca na vrata ili je već obuzela telo i dušu, tuga prerasta u vapaj za pomoć.
Zato se širom Srbije poslednjih godina pojavila jedna nova profesija – gerontodomaćica ili negovateljica čiji rad finansira ili sufinansira država i lokalne samouprave, ali od jednog do drugog projekta u sklopu centara za socijalni rad, gerontoloških centara ili preko civilnih udruženja.
Jedno takvo udruženje je i Udruženje „Osmeh“ iz Vlasotinca sa više negovateljica, među kojima počasno mesto zauzima Vesna Novković (55) iz sela Donja Lopušnja, 15 kilometara od Vlasotinca. Ona je supruga, majka, baka i prabaka, negovateljica koja svojim automobilom „reno 5“ dnevno po vrletima prelazi po 20 kilometara kako bi u tom i okolnim selima negovala stare i bolesne i taj posao, s malim prekidima, obavlja od 2016. godine. Trenutno brine o 11 starijih ljudi.
Pomaže i onima za koje nije zadužena
„Reč je o starijima od 65 godina, o ljudima i preko 80 godina koji žive sami. Većina je bolesna, ima, čak, i nepokretnih. Moja obaveza je da ih obiđem, da počistim, skuvam im nešeto, da im kupim potrepštine i lekove, a kupovinu obavljam petkom u Vlasotincu jer tamo gde oni žive nema prodavnica, ljudi su se iselili. Kada su prohladni ili zimski dani, često zateknem ledene sobe, pa nacepam drva i podložim vatru, nacepam mnogo više da imaju do mog narednog dolaska“, počinje Vesna priču za juGmediu, koja je pre mesec dna podelila i 150 paketa pomoći lokalne samouprave.
To su njene obaveze, ali uz njih ide i ono što nije u opisu posla, a to je da je ona svojim, takozvanim korisnicima, postala najbolji prijatelj, drug, psiholog, ćerka, anđeo…
„Usrećuje me njihov osmeh kada me vide kako ulazim na kapiju ili otvaram vrata njihovih kuća. Oni ponekad nedeljema ne vide drugo sem mog lica. Dok čistim, perem, kuvam, dok im dajem lekove da popiju, sve vreme razgovaramo. A kada završim posao, skuvam kafu, sednem pored njih i tada njihove priče teku bez pauze.
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način“, napisao je pre više od 120 godina slavni pisac, ali u slučaju ljudi, jednočlanih porodica, koje obilazi Vesna Novković iz Donje Lopušnje, Lav Nikolajević Tolstoj nije bio u pravu jer sve priče starih, usamljenih i bespomoćnih ljudi liče jedna na drugu.
„A to je da su njihova deca morala da odu iz sela jer su ovi krajevi siromašni, pa su sišli u Vlasotince, Leskovac, otišli za Niš ili Beograd ili morali preko granice. Svi oni pate što dane provode sami, ali različito doživljavaju svoju samoću. Međutim, jedno im je zajedničko, a to je da svako od njih na neki način opravdava svoju decu zbog napuštanja rodne kuće. Retko ko će se požaliti da je zanemarivan, a ima, ja to osetim. No, kada mi se požale, kada sa suzama preko izboranih lica ispričaju svoju tugu, ja sam u obavezi da tu njhovu priču čuvam za sebe. Isplačemo se zajedno, pa olakšamo dušu. U takvim trenucima pokušam da im izmamim osmeh, da im donesem neku novost iz komšiluka iz varoši iz sveta, šta god, i da ih nasmejem, a po pravilu prepričavam one veselije događaje“, objašnjava naša sagovornica.
Ljude koje obilazi obraćaju joj se najčešće sa „ćere“ i „anđelu“, a njihovi potomci sa „heroino“
Podplanisnko selo Donja Lopušnja, u kome Vesna živi, ima oko 300 stanovnika, ali od proleća do kasne jeseni ono se više nego prepolovi jer muška populacija, koja živu uz obližnju Crnu Travu, odlazi na građevine širom Srbije i Evrope, kao i Vesnin suprug. Sa jednog dela sela vidi se Leskovac i cela njegova kotlina. Selo, kako ovde kažu, dalo dušu za stočarstvo i uzgoj voća.
Vesna se udala vrlo mlada i dobila dve ćerke koje su se takođe udale mlade. Ima tri unuke i jednog dvogodišnjeg praunuka o kome se povremeno brine, kada njegova baka, odnosno, njena ćerka nije u mogućnosti.
„Kada odem na teren ne mogu da merim vreme, ja se kući vraćam između 18 i 19 sati. Leti to nije poblem, ali zime su ovde pune snega, putevi zatrpani, pa dobar deo do nekih korisnika moram pešice. U situaciji sam da često izneverim sosptvenu porodicu. No, imam razumevanje, pre svega supruga Jove, pa i dece“, priča Vesna.
Vesna je ranije radila u trgovini i na drugim poslovima, ali kaže da joj ovaj posao najviše prija. Toliko da je u vreme vanrdenog stanja i nešto kasnije, dva i po meseca, volontirala.
„Ja nemam roditelje, bez majke sam ostala vrlo mlada, u 16 godina. Zato volim ove ljude koje negujem kao svoje roditelje. Mučenici su to i mene doživljavaju kao svoju ćerku. Žive od skromnih penzija ili od socijalne pomoći. Svi su imali teške živote. Ima i onih koji pamte Drugi svetski rat. Sticali su teško i s mukom školovali decu, ali sudbina je htela da pod starost ostanu sami. Slušajući ih, mnogo sam naučila, ali ne bih volela da doživim njihovu sudbinu“, zaključuje ova heroina, koja, veli, s podjednakom ljubavi čuva i decu, svoje unuke i svog praunuka.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „(Ne)osunčana jesen života“, sufinansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskim projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
