Tu ratnu 1999. godinu kada su NATO avioni sejali smrt po čitavoj Srbiji zasiguno nikada neće zaboraviti pedesetjednogodišnja Vesna Stojković iz Vranja koja je u jednom takvom vazdušnom napadu tako nastradala da je posle šest godina od ranjavanja ostala bez obe noge, pa od tada ona ne može samostalno da hoda, a da bi to mogla neophodne su joj proteze.

Dugo je Vesna tragala za firmom koja bi mogla da joj napravi ovakva ortopedska pomagala i upravo ona koja bi njoj odgovarala našla se u “Otoboku”, nemačkoj firmi koja se bavi izradom proteza za ovakve i slične traume. U njihovom prestavništvu u Beogradu obavila je sve neophodne preglede i razgovore kada joj je rečeno da za ove proteze mora da izdvoji ukupno 4,5 milona dinara.

Vesna nema toliki novac jer se nalazi u vrlo teškoj materijalnoj situaciji, naročito od trenutka kada je zbog racionalizacije radnih mesta u vojsci Srbije gde je inače, bila stalno zaposlena, ostala bez posla i sada živi od tuđe nege i pomoći. Zbog toga je bila prinuđena da se mnogima obrati za pomoć, a ono malo novca što je stiglo na njen žiro račun ni približno nije dovoljno za proteze.

Otuda se za pomoć obratila i Fondaciji “Budi human”, Aleksandra Šapića, koja je ovih dana povela široku akciju pomoći za nju i svi oni građani koji žele da pomognu Vesni  da dođe do neophodnih proteza mogu to da urade preko ove fondacije slanjem poruke 939 na 3030.

Iako Vesna zna da sve ove akcije idu veoma sporo ona ipak ne gubi nadu i veruje da će joj Bog i dobri ljudi pomoći da ponovo stane na svoje noge, baš kao i kada se za svoj život žestoko borila posle ranjavanja jer nije nikako želela da svoje dete ostavi bez majke.

“Tog kobnog 5. aprila, 1999. godine, kada sam teško ranjena, došla sam u 11 sati ispred glavne kapije kasarne u kojoj sam radila da se javim na posao. Gotovo istog momenta usledio je vazdušni napad zločinačkih NATO aviona na samu kasarnu tako da nisam imala dovoljno vremena da se odatle sklonim sa detetom. Geleri od prve bačene bombe su nas promašili , ali su me zakačili oni od druge bačene bombe koja me je takvom silinom podigla u vazduh i odbacila petnaestk metara uanazad tako da su lekari kada su me odveli u bolnicu mogli samo da konstatuju sedam polomljenih rebara, tri naprsline na kičmi, pocepanu plućnu marmicu koja je izazvala teško krvarenje i geler koji mi je otkinuo palac na nozi”, prča Vesna prisećajući se sa tugom tih teških trenutaka.

Lekari joj spasili život, a bolest uznapredovala

Zahvaljujući pravoremenoj intervenciji lekara ona je tada uspela da se otrgne od smrti, ali je u isto vreme obolela od dve autoimmune bolesti vaskulitis, koja uništava krvne sudove ekstremiteta i ulicerozni kolitis koji napada tanko i debelo crevo. Obe ove bolesti su još uvek nedovoljno poznate medicini tako da na tržištu ne postoje lekovi kojim mogu da se leče, a koje su joj dodatno ugrozili ionako krhko zdravstveno stanje. Kao posledica svega ovoga 2005. godine joj se na palcu noge, koji joj je geler otkinuo prilikom ranjavanja, pojvila gangrene,tako da su lekari bili prinuđeni da joj ga u potpunosti amputiraju.

“Nažalost bolest je posle toga stalno napredovala tako da mi je pre tri godine gangrena  zahvatila prste na obe noge kada su mi lekari u Kliničkom centru Niš saopštili da moraju da mi amputiraju desnu nogu ispod kolena, a levu iznad kolena”, drhtavim glasom priča Vesna.

Kada se seti tih trenutaka ona i danas sa sigurnošću ne ume da kaže dali je teže podnela amputacije ili postoperativni tok kada je dobila socijalne proteze na kojima je morala da nauči da hoda. Iako se svojski trudila nikada nije uspela da stane na njih jer njeni amputirani ekstremiteti zahtevaju mnogo kvalitetnije proteze koje će joj omogućiti da se osamostali i počne sama da brine o sebi.