NIŠ – Mada stari po pet, šest decenija i više, stari modeli ruskih vojnih kamiona „zilovi“ i „džemsovi“ još uvek krstare vrletima Suve planine, i za stanovnike belopalanačkog sela Veta oni su postali vozilo bez kojih ne mogu ni da zamisle odlazak u šumu i drvarenje.

U Veti nema signala mobilne telefonije, kao ni TV signala, a najbliža osmogodišnja škola nalazi se u osam kilometara udaljenoj Crvenoj reci.

„Zilovi“ i „džemsovi“ mogu se videti maltene u svakom drugom dvorištu u Veti, a mnogi od njih parkirani su duž seoskog puta.

Niko od meštana se ne seća godine kada su prvi ruski i američki kamioni stigli u Vetu, ali kažu da je to bilo odmah posle Drugog svetskog rata.

„Dali su nam ih Amerikanci kao ratnu odšetu, zbog toga što su nas bombardovali. Pre toga nismo ništa imali, samo koze i ovce„, kažu meštani i ističu da još koriste neke od kamiona koji su dobijeni kao ratna odšteta.

Drvari iz Vete kažu da su, nakon što su se prvi „zilovi“ i „džemsovi“ odlično pokazali, ove kamione nabavljali širom nekadašnje Jugoslavije.

Aleksandar Krstić (22), drvara iz Vete ističe da se radi o kamionima koji su maltene neuništivi.

„Kvare se i oni, ali posle popravke su ponovo kao novi. Manjem „zilu“, marke „157“ ,često puca diferencijal, dok ovom velikom marke „151“ puca samo sajla za drva, ostalo ništa“, objašnjava Krstić.

On ističe da drvari uglavnom sami popravljaju svoje kamione.

„Delove nabavljamo kod Vojske, na licitacijama, ili skidamo sa kamiona koje više ne koristimo“, dodaje Krstić.

Prema njegovim rečima drvarenje je izuzetno težak i opasan posao, čak i sa dobrim kamionima kao što su „zilovi“ i „džemsovi“. On sam, već dva puta je sletao sa puta i prevrtao se kamionom, ali srećom bez povrede.

Njegov prijatelj, takodje drvar Mladen Živković ističe da je za mnoge stanovnike ovog kraja seča šume i prodaja ogrevnog drveta jedini način da zarade.

„Teško jeste ali nemamo kud. Moramo da drvarimo da bi preživeli. Ja imam porodicu, suprugu i trogodišnjeg sina. Za mesec dana supruga treba da se porodi, dobićemo još jedno dete“, govori Živković.

On kaže da mu je doskora otac pomagao u šumi, a sad moram sam.

„Dok je sekao drva ocu je stablo polomilo nogu. Imao je otvoreni prelom i više ne može da radi“, objašnjava Živković i dodaje da je sa ocem krenuo da drvari kada mu je bilo svega 12 godina.

Poput njega, i svi ostali drvari iz Vete počeli su da se bave ovim poslom još u osnovnoj školi.

„U gradu deci kad prohodaju kupe mobilni telefon, a mi našoj deci kupimo testeru“, ističu Vetanci.

Žitelji Vete još pričaju o zaprepašćenju ovdašnje učiteljice kada joj je učenik četvrtog razreda rekao da će izostati iz škole jedan dan jer mora da „pomogne tatku u drva“.

Škola u Veti zatvorena je pre četiri godine jer u selu nema dece školskog uzrasta.

U selu stalno živi svega osamdesetak meštana, dok njih još toliko gotovo svakodnevno dolazi u selo iz obližnje Crvene reke i Bele Palanke da bi održavali domaćinstva, čuvali krave i ovce, drvarili i obradjivali malo planinske zemlje.

Meštani kažu da njihovi mladi odlaze jer je u selu teško podizati decu.

Vetanci kažu da je život u planinskom selu surov pa da bi preživeli moraju čvrsto da se oslone na ono što imaju a to su stoka, zemlja, šuma i zilove i džemsove.

Biljana Ljubisavljević