U nekim svojim dvadesetim godinama volela sam da odlazim u to selo prepuno mojih vršnjaka, selo gde su žene glumile gazde, a muškarci papučare iako sam posle godinu, dve shvatila da su, kao i svuda, uloge drukčije.

Neki mir bi osetila još pri ulasku u to maleno selo sa jedinstvenim imenom u Srbiji jer su ovde opušteni ljudi živeli od „danas do sutra“, ne jureći za onim što ne mogu imati. Kafa se ispijala satima, sve dok se ne „pretrese“ i poslednji u tri mahale. Iako se mir i usporenost, a ja sam u startu presudila da je reč o lenjim ljudima, osećao na svakom koraku, ovde bi se muž i žena, svekrva i snaha, sin i otac, svađali na dvorištima. Bučno, ne birajući reči, a uvek o tome „ko će to da uradi“, što je povećavalo moj osećaj o neradnim ljudima u siromašnim kućama.

„Ako patimo, bar vek teramo“, znala je na moju primedbu da odgovori baka, iako ni danas ne razumem smisao te ustaljene izreke u malenom selu preko puta čuvenog Caričinog grada.

Samo je jedna porodica odudarala od onih 99 posto. Otac, majka, ćerke i sin.

Dok sam u nedostatku televizora do kasno, do dva sata preko noći, čitala, u njihovom dvorištu se još vilenilo, a ujutru su me budilli već između pet i šest sati. Sličnost sa ostalim seljanima bila je samo po svađama u dvorištu sa utegnutom kućom i kupatilom, jedinim u selu, sa desetak pomoćnih zgrada u dvorištu koje se blago spušta prema potoku i mnoštvu stoke i poljoprivrednih mašina. Sve ono što kuća u kojoj sam „vikendašila“ nije imala.

„Će prođe i njihovo“, govorila je baka, mada sam u glasu osećala ljubomoru prema „gazdama“.

I prošlo je. I njihovo i bakino i vreme onih žena koje su satima ispijale kafu ogovarajući. I njihova deca nisu više tamo. Selo je opustelo. Od 45 kuća sada samo u 9 živi po jedan penzioner i dvoje taze penzionera u jednoj.

Prvi su „povukli nogu“ upravo oni čudni ljudi koji su spavali po 3 do 4 sata dnevno, najbogatiji ljudi koji su radili i danju i noću. Sve su ostavili preko noći. Neki kažu da ni kapiju nisu zaključali kada su odlazili i otišli da žive u gradu kod ćerke. Poživeli su tamo nekoliko godina i nikada se nisu vratili da obiđu svoje ostavljeno gazdinstvo. Jednog dana čula sam da su umrli.

Ponovo sam se vratila, duhom pre svega, u to selo pre nekoliko godina gde vikendom dišem svež vazduh i odmaram oči lepotom okruženja, koje menja boju u zavisnosti od godišnjih doba. Ne smeta mi prazno selo u kome se povremeno čuje traktor drvoseča i lavež pasa. Naprotiv, pronašla sam svoj raj.

No, prvo što ugledam kada izađem iz automobila to je kuća onih nekadašnjih gazdi. Dok moj životni saputnik otključava tešku kapiju, ja palim cigaretu i gledam uraslo dvorište.

„Tuga, šteta, tuga..“, smenjuju mi se dve reči dok gledam popucalu kuću koja samo što se ne stropošta na naš ambar, kamenu porušenu ogradu i otvorene kapije.

I uvek mi pažnju privuče neka čudna sprava, mašima, šta god. Već tri decenije ne menja svoj položaj ispred nekada prepune štale. Sve do danas verovala sam da je reč o nekoj vršalici, starom modelu, jer sam iz svog ranog detinjstva ponela samo izgled te poljoprivredne mašine, posle koje je došao kombajn.

„A šta je ono?“, pitala bih ili, ali ostajala bez odgovora. I tako sve do danas, dok, verujući da ni on ne zna odgovor, nisam poslala fotografiju mom prijatelju stručnjaku.

„Trijer“, piše mi u poruci Stevica uz objašnjenje da je ta sprava ranije „trijerila žitarice“. Kaže da bi voleo da taj trijer ima u svom dvorištu, te kako da dođe do vlasnika.

„Ne, nije trijer, to je vetrenjača stara 100 godina“, kaže posle razgovora sa Stevicom moj suprug, naprasno zainteresovan da me uputi.

I tako ja saznam da sam godinama gledala u drvenu vetrenjaču, u kojoj se čistio pasulj od mahuna, ali i ovas, raž i ječam.

„Pšenica je kasnije došla“ dodaje, ali za svaki slučaj zove starijeg brata konsultacije radi.

Da se razumemo, nije to Servantesova vetrenjača ni ona Persijka iz 9. veka pre nove ere koja pretvara energiju vetra u rotacionu energiju pomoću krila. I nije možda ovo uopšte vetrenjača, već trijer, ali u selu sa čudnim imenom, koje se ljudima napuni samo 1. maja, ovu spravu nazivali su – vetrenjača.