Na Gradskoj autobuskoj stanici u Leskovcu večeras samo muk, tišina, tužni i tupi pogledi… Da, da, ovako nešto neće preneti ni jedna lokalna novinska agencija, jer njih to ne interesuje. Novinare interesuju senzacije u Leskovcu između opozicije i trenutne aktuelne vlasti. Ovo što su roditelji i najbliži doživeli večeras, a tako je pri kraju svakog praznika, to mora pod hitno u fioku.

E, ne može baš tako. Ovo mora javnost da zna, jer to nije sudbina samo našeg grada već čitave Srbije.

U našoj kući, živela su tri deteta. Sada to nisu deca već odrasle i još mlade osobe, koje dolaze da nas obiđu, staru baku ( moju majku), tetku i nas roditelje.

Koriste ovakve prilike , kao što su slave, praznici… Dugo ih nismo videli. Ostali su nekoliko dana. Svi smo se radovali.

„Srce nam je puno i drago što smo se okupili. Doneli ste radost u našoj kući i to nam je najveći poklon, što nam je kuća oživela. Zapamtite dobro deco moja draga, toplina jednog doma najbolje i najjače greje jer vas uvek čeka ljubav i porodica koja o vama stalno misli. Na kratko dođete i to kratko je veselo i lepo……“, kako baka kaže.

Tako je i bilo. Vreme je prošlo brzinom svetlosti. Prva je krenula, naša princeza ili ,,crno mače,, kako je baka zove.

U ponoć kreće Lazar, a zatim Dušan.

Na autobuskoj stanici gužva je velika. Pozdravili smo se sa Jelenom i ona se izgubi u onoj velikoj gužvi.

Dok smo čekali polazak autobusa, to beše dobra prilika da posmatramo situaciju. Atmosfera je bila jeziva i tužna. Na četiri šaltera stvoriše se dugački redovi za peronske karte. Gledam sve mladi ljudi. Pored njih stoje stariji.
To su roditelji. Svi ćute. Više čujem brujanje autobuskih motora nego ljudske glasove.

Na ulasku u autobusku stanicu poče svađa između jedne starije žene i radnika koji poništava peronske karte.

Žena hoće da uđe da pomogne unučici da smesti kofer u autobusu. Kofer je bio prepun i pretežak za unuku.

Žena objašnjava da je zadnji dinar dala za kartu i nema novca za peronsku. Nisu je pustili bez peronske karte.

Dolazi do žestoke svađe. Padoše i ozbiljne kletve.

Ljudi kao da se trgnuše od zabrinutih misli, počeše da daju podršku ženi. Na kraju joj neko kupio peronsku kartu.

Meni priđe kolega koji radi sa mnom i koji je ispratio svoje dete. Reče mi da šest autobusa treba da krene za Beograd. Pa to je oko trista mladih ljudi.

Strašno, kažem ja i počesmo o tome vrlo zabrinuto da razgovaramo.

Razgovor naš prekinu naizgled patetična scena. To je bio tužan i zvučan rastanak između majke i tri ćerke koje odlaze za Nemačku. Majka plače i udara se u grudi i moli bar jednu ćerku da ostane.

„Jao deco kako ću ja sada sama, bez vas. Zato li sam vas ja školovala, da idete u Nemačku i brišete u WC tuđa g*a. Tata vam je ostavio kosti u Nemačku“.

Jedna od ćerki poče da viče majci da ne plače više i da ih ne bruka.

Ljutnja prestade kada se zagrliše i obe zaplakaše.

Jedan čovek beše toliko žalostan i gnevan, zbog svega ovoga što se za kratko vreme desilo.

Glasno poče da negoduje:

„;Bem ti vlas’ od mutavog Koštunicu,Velju, Đinđića, Šešelja,Tadića, Čedu, Živkovića , Čanka, Đilasa, Jeremića, pa sve do Vučića. Upropastiše narod“, i tako se udalji sa autobuske stanice, a meni više ona scena nije ličila na patetiku već na tragediju, na duboku ranjenu i nemoćnu ljudsku dušu, na put bez povratka, na pražnjenje domovine…

I u meni poče gnev da se skuplja i ne znam kako bi reagovao, da ne sretosmo jednog školskog druga koji sa sinom ide u Beograd.

„Idemo u Beograd da dovedemo snajku. Beograđanka. Neće da živi u Beogradu. Kaže ovde u Leskovac joj se sviđa da živi. Fala ti Bože kad mi sina ne odvede u Beograd. U proleće mi idemo da živimo u selo, a njima ostavljamo celu kuću“.

„Eh“, beše sve što mogah da izgovorim posle preživljenih stresova, ali me usput zbog prijateljeve sreće malo popusti napetost.

Još sam na stanici. Prenih se tek kada mi moja supruga reče da krenemo kući. Bio sam zbunjen. Mislio sam da autobus gde se ukrcala moja ćerka još stoji na peronu. Tada mi je moja životna saputnica reče da je već otišao. Nisam mogao da verujem da ja to nisam primetio i da nisam mahao ćerki.

Jako sam se neprijatno i postiđeno osećao. Možda mi je ćerka mahala a ja njoj nisam uzvratio. Takav sam i kući došao.

Zatekli smo Lazara koji se sprema.Treba za nekoliko sati da otputuje. Nesatrpljivo sam čekao da mi se ćerka javi.

Javila mi se i kaže da je dobro putovala.

,,Tata ja te mnogo volim,,.

Ove reči me u srce dirnuše. I ja joj odgovorih da je mnogo volim.

Prekinusmo razgovor. Izašao sam napolje i briznuo u plač. A vi samo kitite jelke po gradu i slavite nove godine.