Iako meštani sela Vinarca, na dva kilometra od Leskovca ako se računa i Čifluk Mira, a računa se, često s ponosom potenciraju da je njihovo naselje starije i od samog Leskovca, srednjovekovne Glubočice, tu prednost nisu umeli da iskoriste, gledano po onome što je nad zemljom, ali i ispod nje.

Selo Vinarce sa 2327 stanovnika, po poslednjem popisu, najveće je leskovačko selo i najbliže gradu na Veternici, ali ni taj benefit nije materijalizovan, pa ovde danas u trećoj deceniji 21. veka nema kanalizacije, a ulice su neasfaltirane i pune kratera. Ovde nema ni redovnog autobuskog prevoza, na Dom kulture, bioskop i biblioteku je davno zaboravljeno, mladi više kao da ne žive u Vinarcu, bar ih nema na ulicama ni danju ni noću.

„Kada sam pre 27 godina otvorio prodavnicu, ovde se Trg slobode preko dana nije mogao videti, a uveče je bilo korzo odavde pa do mosta“, priča prodavac u jednoj od tri prodavnica s mešovitom robom.

U Vinarcu je ekipa Jugmedie bila dva dana posle slabe kiše. I dok je u Leskovcu peklo na asfaltu, u ovom prostranom selu ispod vinogorja na uzvišici bare su krasile neasfaltirane ulice i sokake, pored nedostatke kanalizacije, jedna od bolnih tačaka žitelja.

„Ja sam se bunio, pisao peticiju, pa su me svi popreko gledali. Prošle su godine. Ućutao sam isto kao što su ućutali oni kojima su asfalt i kanalizacija danas najpotrebniji jer im deca u školu idu prašnjava i blatnjava“, priča na trgu Predrag Stojanović.

Na trgu, ili onome što bi trebalo da liči na trg u centru sela, je visoki spomenik u čast poginulima u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, kao i spomen ploča palima u poslednjim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije.

Malo nepokošene trave oko njega, tamo prema glavnoj, Svetosavskoj ulici, a svuda okolo blato.

Kada se sa starog puta prema Nišu skrene levo gde se završava teritorija grada, naiđe se na Čifluk Miru, plansko naselje sa lepo uređenim kućama i dvorištima, uz osećaj da ste samo u jednom uređenom predgrađu, a osećaj sela doživi se tamo gde su staresedeoci, tamo gde Vinarčani znaju svoje pretke tri do četiri veka unazad.

„Da, da, ne ponosim se izgledom svog sela, ali da znate, ovde žive dobri i lepo vaspitani ljudi, gospoda, verujte“, priča jedina mlada osoba koju smo tokom nekoliko sati „špartanja“ po selu, sreli na ulici.

No, nažalost, devojka koja predaje, ne znamo šta, u jednoj leskovačkoj školi, nije htela da joj zabeležimo ni ime ni prezime.

„Mi Vinarčani smo takođe i skromni, tihi i mirni ljudi. Da smo kojim slučajem planinci, ovi u gradu nas ne bi ovako decenijama omalovažavali i ostavili nas bez kanalizacije i bez puteva“, priča dok se ljubazno pozdravlja.

Do trga se stiže putem sa kockom, onoj koja je bila u modi pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka. Ta kocka se negde duž Svetosavske ulice gubi, pa se pomalja asfalt, a pri kraju onaj grebani. Asfalt još ima i Ulica Nikole Tesle. Ona spaja Vinarce i Donje Stopanje, dva sela koja su bezmalo spojena.

This slideshow requires JavaScript.

Većina ulica je pre dve godine prekrivena tim grebanim asfaltom, ali kako je saobraćaj u njima frekventan, nastali su krateri, pa vozači prave osmice tokom vožnje.

This slideshow requires JavaScript.

„Ima u tome prednosti“, veli sredovečni Marko s parkiranim Mercedesom u dvorištu. A na pitanje koja je prednost, šaljivo odgovara da u Vinarcu nema „hvala bogu“, saobraćajnih nezgoda.

Ono čime se niko ne šali jeste – kanalizacija. Cevi su postavljene u centru sela još  u vreme kada je predsednik Srbije Boris Tadić bio u predizbornoj kampanji i to je prvi predsednik srpske države koji je na trenutak viđen u Vinarcu.

This slideshow requires JavaScript.

Vinarce nema groblje u svom ataru.

„Mi smo selo na koje su svi zaboravili“, rečenica je kojom je svaki naš sagovornik završavao priču o Vinarcu.

Ono na šta se ovde ponose jeste izgled Osnovne škole „Milutin Smiljkovi“, koju pored vinaračke, pohađaju deca i iz okolnih sela.

„Sada izgleda lepo. To je zasluga novog direktora“, tvrde.

Obožavaju i lokalni klub „Mladost 1959“, ali se ne ponose rezultatima, budući da su na pretposlednjem mestu u zoni Jug.

I dalje se trvdi da je Vinarce selo iz koga se ljudi ne iseljavaju već doseljavaju i s ponosom pričaju da su na periferiji sela doseljenici iz Crne Trave, Bosilegrada i Kosova, u novije vreme. Međutim, brojke sa poslednjeg popisa pokazuju da u Vinarcu živi 403 čoveka manje nego 11 godina ranije i, čak, 859 ljudi manje nego 2001.godine.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Amabasada SAD, a administrira Media i Reform centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneti u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD, već mišljenje autora.