Lutajući po leskovačkim elektronski portalima, nabasah sinoć na tekst mog omiljenog kolumniste. Iako mi se u poslednje vreme čini da je počeo da se ponavlja, volim način na koji piše i obavezno, pažljivo, upijem svaku reč.

Nije toliko bajato, od pre nekoliko dana, tako da mogu sa vama podeliti utiske. Kako dotični u svom govoru vapi za kritikom, pokušaću da mu tu njegovu želju ispunim i učinim da bar na trenutak, Leskovac u njegovim očima, zaliči na mesto u kojem tinja nada.

Jedan elokventan čovek, stilom pisanja podseća na Njega, a ispod Njegovog teksta na elektronskom izdanju papirnih novina za koje piše – napisao je kako volim da se kačim. I da ne grešim dušu, ima pravo. Uz to, učim od najboljih, a kako se On pre oba moja odgovora zakačio za ovaj portal, može se reći da imam debelo opravdanje. Krenimo.

Kada sam pročitao naslov, da ga iskopiramo još malo, jedna reč, nije mogao da pogreši, prva asocijacija mi je bila na braću Grim. Očekivao sam da se malo prošetam detinjstvom. Iako je uvod bio o kulturi, shvatio sam da neću sresti sedam patuljaka, dok je Snežana dobrano potkačena i osetio sam da bi neko trebao braniti njenu čast. Ne mogu da unesem triler u ovo pisanije, jer vam je odmah na početku jasno ko je „zla maćeha“. Ruku na srce, On se više literalno nego fizički ogleda, ali da voli kada kažu kako je najlepši, voli. Ko ne voli?

O tome koliko je kultura važna za jedan narod napisano je dovoljno. I sam autor o kome pišem gotovo u svakom svom tekstu to napominje. Nemam šta da dodam, sem da se složim. Kultura, to smo mi, bez nje smo životinje. Šta je to što ga je toliko iziritiralo da pomisli kako je počeo da se kuca poslednji ekser u kovčeg leskovačke kulturne baštine?  Dve su stvari, i oba puta je zatajila stručna javnost.

Prvo, predstava „CRVENO: Samoubistvo nacije“, glumica se usudila da napiše svoje mišljenje o predstavi dok profesori književnosti  i ljudi sa završenom beogradskom Pozorišnom akademijom – ćute. Ono što mi je skrenulo pažnju, s obzirom da je kultura trenutno na škrgama, urgentno stanje, što bre Profesore dvadeset dana čekaste da date veštačko disanje, i još važnije, što ga dajete pogrešnoj osobi?

Iako je listom potkačena stručna javnost, sav teret baljezganja o jednom trulom pokušaju rešavanja globalnih i univerzalnih problema svaljuje se na glumicu. Kako se ona sama usudila da napiše svoje mišljenje, ne ulazeći u to šta je napisala, time je potpisala i presudu tatka na stručnu javnost. I umesto da čitamo tada njegovo mišljenje – da skretanje na problem nije rešenje, naročito ne nepristojno i grubo skretanje – imamo situaciju da drvlje i kamenje ide ka našoj Snežani, našoj brani primitivizma. Jedinoj, nemam nameru da preuveličavam tekst i da njen stav bacam u nebesa, nije kao Tri klisure Kine, nije to ni Huverova brana, ma nije ni blizu Đerdapa. Možda nije ni ko Vrla 2, ali jedina.

On, kukavica, kao što nije svojevremeno smeo da prozove Milicu Ivanović, nego je vešto sakrio iza „mnogo uspešnih“ urednika e-portala u Leskovcu, tako i sada žmurećki gleda u krivce. Njima žmirka dok na  G.G. upire prstom, upire i viče. Ono, jeste da ima stotinak njih koji bi mogli stručno da pišu o predstavi, ali realno samo ih je nekoliko koji to uistinu i rade. A, smeo bih se kladiti,  da svakoga od njih Profesor lično poznaje, šta poznaje, sedi sa njima u kafani i razglaba leskovačku politiku.

Pa kažite im Profesore –  što ti „Janko, Stanko…“ ne napisa nešto kasvetno na onu glupost od predstave. Napišite im ime i prezime, podsetite ih šta ste sve prošli zajedno, u kojim gradovima ste bili, ali ih i pozovite na odgovornost. Ne G.G., njih. Kukavico.

Pa to je isto poltronstvo, samo prikriveno, isto ono za koje spočitavate G.G. – te koje ne želite da spomenete personifikacija su upravnika pozorišta. Kada ste na „ti“, u društvu, imate mnogo bolju priliku da im udarite packu , ali i ovako, kada treba da ih prozovete, preko teksta, ne bacajte im plašt stručne javnosti. „Jeste li na mene mislili“, „Ne, ne, taman posla, pa ima ih stotine drugih pre tebe“.

Pre nego nastavim, hteo bih dati i svoje mišljenje o tome da li je trebalo pustiti predstavu – jeste. Istine radi, iako se On utepao dokazujući kako se ne sme zabraniti nijedna predstava, treba reći da svuda u svetu postoje one kojima nije dozvoljeno da ugledaju svetlost dana, i među njima – za koje nikada niste čuli, nisu se sve proslavile. Svuda. Golotinje ima, nije ona problem, te gole grudi što spominje – najmanji. U Londonskom teatru nećete čuti „Jebi se Britanijo“, na Brodveju nećete čuti „Jebi se Ameriko“ – možda u nekim ruralnim područjima Amerike i bude emitovano nešto u sličnom tonu, ali u pozorištima koja drže do sebe , da ne kažem ne sme, nema. Boljšoj teatar i „Jebi se Rusijo“, to bih voleo da čujem. Vidim da čitaoci mojih kolumna dobro poznaju i jevrejsko, hinduističko i arapsko društvo, pa da ih zamolim,  neka napišu ima li neki rabin što propoveda „Jebi se Izraelu“?

Ako ste dobro pročitali Majin tekst,  takav kakav je, ne znam ni što ste zapucali sa tim zabranama, kada je poenta, i to crvenim slovima napisana – izražava pohvalu što je direktor odobrio predstavu.

Nije ni napisala da želi polemiku, naprotiv. Više je htela razboj, pa da svako otplete svoje. Šteta je samo što Vas pogled na Maju Jovanović asocira na rat, a ne recimo na nešto mnogo lepše.

Drugo, skratiću, izložba slika Vlade Marsa u Leskovačkom kulturnom centru. Isti problem kao kod predstave, isto je i rešenje, samo je autor opet glavu nabio u pesak. Naime, svim silama se sprečava pojava „G.G.“, da dodje i napiše nešto, iako umetnuto stručnim izrazima – šablonski, a tihim šapatom se dozivaju oni koji bi to mogli stvarno i izvesti. Zaista blago spomenuti, drugim delom teksta, čini se kako autor želi i da ih opravda. Kao da kroz njega provejava neko zadovoljavajuće nezadovoljstvo. Drago mu je što nema palamuđenja od – po njemu – nestručnih ljudi, unapred im je dao na znanje i da se ne pojavljuju. Opet, tražio je povratnu informaciju za V.M., i opet, bez konkretnih imena i prezimena. Ovde i nema ničega što bi mi previše zasmetalo, samo hrabrije.

Dakle, da privodim polako kraju; prvi pasus, o G.G. – NE; drugi pasus, o V.M.- DA. Obična lična konstatacija.

Ako kojim slučajem postoje neki čitaoci Jugmedie, a da su propustili šta je Vinston Čerčil rekao u Britanskom  parlamentu, ministru vojnom, a i ostalim članovima parlamenta, sada imaju priliku da to  pročitaju na jednom drugom mediju, isto leskovačkom. Nije plagijat, ali jeste prepisivanje, samo je sa boljeg, otišlo na lošije mesto, autor je isti. Ima kod nas i šta piše na ulaznim vratima Delfe, ima i za još koju inspiraciju, ima i imaće. Eto, šta ćeš!