Teško mogu da opišem svoje emocije kada je u pitanju rukomet, to zadovoljstvo, na primer, kada uđem u halu sportova. Ja volim i praznu halu, volim miris hale. Kada dobijem novu loptu na treningu to je kao dete kada dobije nove patike, kada kupim nešto za trening, radujem se kao dete kada mu se da nova igračka, ovako priča za Jugmediu Andrija Atanasković (36), rukometaš koji je za sezonu 2021/2022. godine proglašen za najboljeg strelca U Srbiji sa 117 datih golova.

Atanasković je više od 20  godina u rukometu. Prve korake, pre gimnastike i fudbala, napravio  je u šestom razredu osnovne škole i od tada do danas njegova velika ljubav je upravo rukomet. Napravio veliki krug igrajući po klubovima u Srbiji, da bi se, posle nekoliko dolazaka i odlazaka, 2019. godine konačno vratio u tada ojačali klub Dubočica 54.

„Mi smo bili standardni drugoligaši, ekipa u Super B ligi, koja duži niz godina juri tu Prvu ligu. Ja sma bio tu, odlazio, vraćao se, a konačno sam se vratio 2019. godine, u dogovrou sa Sašom Pejčićem i Sašom Miljković Miljkom.  Doveli smo tri igrača sa strane koja su nam pomogla dosta, i došli smo do tog najvećeg ranga takmičenja. Sad smo  Super rukometna liga, tamo gde igraju Zvezda, Partizan, Vojvodina, Metaloplopalstika, Pančevo…“, priča ovaj rukometaš.

U međuvremenu je Atanasković, kome je nadimak Žuća, verovatno zbog žućkaste kose, postao kapiten, vođa i snaga kluba, koji je trenutno na 5. mestu na tabeli, posle odrigranih osam kola.

Bilo koji epitet da se upotrebi za njegovu igru, posebno u onom delu kada krene u nezaustavljivi napad, kao oluja, bio bi siromašan. Njega, jednostavno, treba vidite na terenu. Ono što oku posmatrača ne može da promakne, to je viteška borba, velika brzina i snaga, to je, da se od njega ne odvaja čuvar iz rivalskog kluba koga on ignoriše i uvek nekako zaobiđe, probije se kroz gomilu munjevito puca na gol. Takođe je nenadmašni timski igrač jer tačno zna kome će loptu dobaciti – onome koji će zatresti mrežu protivnika.

RK Dubočica ovih godina beleži svoj najveći uspeh u istoriji rikometa Leskovca.

„Nikada me nisu zanimali pojedinačni, već uvek kolektivni sportovi. Kolektivni sportovi prijaju, volim kada ima publike, kad su tu saigrači. Ne volim da se takmičim s vremenom, ali volim da se takmičim sa drugima. Volim da sam deo mnoštva, a ako vi kažete da sam gospodar na terenu, onda je, možda i tako. No, moja uloga je kao kapitena da koordinaram tim na terenu, a ja se trudim da svi budu maksimalno aktivni“, priča kapiten koji igra levog beka i koji je glavni napadač.

Andrija Atanasković je rođen u Leskovcu. Jedinac je, dete odgajeno da samo donosi odluke. Bio je „vukovac“ u osnovnoj školi, kao i u Gimnaziji, specijalni matematički smer kojeg više nema, a prosek na DIF-u, kojeg je završio 2010., iste godine kada je upisao i doktorske studije, završio je sa prosekom 9,54.

„Otac mi je govorio da studiram pravni fakultet, majka elektrotehniku, a zajedno smo se složili, ako neću ni jedno ni drugo, da upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.  Naravno, ja sam otišao najlakšim putem. Kad  daš detetu da bira, ono bira najlakše. Sada kad bi se vratio u to vreme, s naknadnom pameti, koaja ne važi, upisao bi sigurno elektrotehniku, kao i moj otac, koji je diplomirani elektroinženjer“, priča Andrija, koji je uspešno uskalađivao sport i školovanje.

Žali samo što ga njegova majka, preminula pre nekoliko godina, nikada nije gledala na kako igra na parketu.

„Otac mi je najviše pružao podršku, majka je uvek govorila – škola, škola! Veoma mi je žao što me nikada nije videla na terenu, nikada nije došla ni na jednu utakmicu. Međutim, ne znam kako bi ona podnela pobede, gubitke, udaranje, psovke, imate svašta tu. Možda zbog toga nije dolazila. Naša publika je verna ali u publici ima onih koji smatraju da više znaju od nas na terenu. Svuda ima stručnjaka za sve sportove“, priča sa knedlom u grlu.

Brzo se vraćamo terenu, odnosno, šta je s rukomet dobio, a šta izgubio. Kaže da je dobio mnogo, računajući i povrede zbog kojih mora duže da trenira i koje leči, opet – treninzima.

„Imam dosta povreda, imam diskus herniu, moram da nosim pojas oko struka jer je imam od svoje 19-te godine. Sa 15 godina sam pokidao patelarni ligament i imam dva šrafa u levom kolenu, a to mi je odrazna noga, to mi je dosta smeta. I, tu su, uzgred, stanadarne povrede. Ja već lomljene nosa i ne računam u povredu“.

JM:Kad sve sabereš i oduzmeš, da li je to zadovljstvo vredelo tolikih povreda i bolova?

Na takmičenju sa šabačkom Metaloplastikom 2021. godine dao je 17 golova, što je rekord. To je i godina u kojoj je proglašen za najoboljeg strelca u Srbiji.

„Jeste“, odgovara kratko i otsečno, kao da želi da da do znanja da se to ne dovodi u pitanje, ali ga pitamo kako usklađuje obaveze u lokalnoj samoupravi, budući da je donedavno bio gradski većnik, i svakodnvene treninge?

„Imam sat do dva slobodna u toku dana, ali nikad pre 15 ne izađem s posla. Odem kući, malo odmorim i već 17.25 krećem da ubacujem stvari u torbu za pripreme za trening. A trening traje od 18,30 do 20,30. Posle svih ostajem u hali, dok se istegnem, pa sam kući u 21,30. Svakog dana treniram, ostali igrači treniraju i ujutru. Mnogo mi znači kada posle podne odspavam sat vremena, mada često ne nađem ni toliko“.

Rukometni klub, kao i mnogi timovi, koristi najveću halu Sportsko rekreacionog centra Dubočica, omiljeno Andrijino mesto sa tribinama sa kojih ih bodre njihovi verni navijači „Vukovi“, hala čiji miris voli ovaj tridesetšetogodišnjak.

„Publiku negujemo, oni su naša velika podrška. Na početku, kada smo ušli u njaviši rang, sala je bila puna. U poslednje vreme ih je sve manje i manje. Ne znam zbog čega. Valjda se ljudi brzo zasite. No, nadam se da će Leskovčani ponovo ispuniti halu jer ovoga meseca novembra igramo utakmice sa Zvezdom i Partizanom, sa Zvezdom već za dva dana, u subotu, 11.novembra“, nadam se i dodaje da su u novom objektu hale Partizan odigrane samo par prijateljske utakmice.

Ovaj superligaš se 95 posto finansira iz budžeta grada Leskovca, ove godine sa 22,7 miliona dinara, zbog čega je kapiten RK Dubočice zahvalan gradu, za koji kaže da je zaslužan za uspeh tima.

Ali grad ne igra na terenu, nego igrači, konstatujemo.

„Ne igra, ali da nije tog novca ne bismo mogli da dobijemo dobre igrače, da nije napravljena infrastruktura i stvoreni uslovi za igru, opet rezultata ne bi bilo. Istina je da je lokalna samouprava povećavala sredstva na početku shodno našim rezultatima, ali kada smo ušli među najbolje dobili smo pristojnu sumu, u skladu sa maksimalnim mogućnostima budžeta“, odgovara.

Prema njegovim saznanjima, svi superligaši, pa i Metaloplastika, koja je privatni klub, glavni izvor finansija nalaze upravo u lokalnim budžetima.  Tako Metalopslatika ima 46 miliona iz budžeta Šapca, ali i brojne jake sponzore.

Da li zbog povreda ili godina, ponekada je, primećujemo glasno, da se odmora na terenu.

„Da, pošto su u pitanju godine, sada čuvam krilo da bi se odmorio za napad, pošto treba mnogo energije da bi se igrali napad i odbrana“ a potom dodaje:.

Donatori RK Dubočice su DCP, zatim, Badem pekara sa svojim restoranom, pojedinci iz uprave kluba, ali i mnogi Leskovčani koji vole ovaj klub.

„Stalno govorim da ću prestati da igram, ali ništa za sada ne preduzimam već više treniram od kada je došao novi trener Đorđe Todorović, koji je prošle godine bio proglašen za najboljeg trenera  u Srbiji. Bio je osvojio treće mesto sa kadetskom reprezentacijom, ove godine s istom reprezantacijom četvrto mesto. Uz to najbolji igrači sa selekcijom nisu igrali. Dobar je čovek odličan stručnjak, veoma posvećen“, objašnjava.

Da li razmišljaš o osnivanju sopstvenog kluba kada ode u zasluženu sportsku penziju, pitamo.

„Ne, to nikako, može trenerski poziv, ali klub ne. U Leskovcu postoji uspešan klub, klub o kome sve vreme pričamo, koji ima taradiciju i kojeg podržava grad. Isto mislim i za košarkaške klubove. Mislim da ih je više nego što bi trebalo. Moj je stav da bi trebalo da se sjedine i da naprave ozbiljan klub gde ima kvaniteta“, mišljenja je.

Uprkos godinama i iskustvu, on i danas ima tremu pred svaku utakmicu.

„Uvek pred meč imam tremu, nekada pozitivnu, nekada negativnu, ali uvek je tu. Meni nije logično da neko nema tremu pred meč. Ako hoćeš dobro da igraš, ako hoćeš da budeš najbolji, moraš da imaš tremu. Priznajem da ponekada padne i entuzijazam, posebno kada primetim nepravdu od strane sudija, no, brzo se saberem i kažem sebi da sam vođa tima. Dakle, ne dozvolim da to primete moji drugovi, nego krenem da bodrim i sebe i njih“, priča kao da se ispoveda.

Na našu konstatciju da smo ga videli kako žučno reaguje na pojedine odluke sudije, veli da ima mnogo nepravdi, ali da ga ne kažnjavaju zbog reakcija.

„Desi se ponekada, kada je nepravda na terenu, da žustro reagujem, ali za prigovore ne dobijam žute kartone jer imam veći kredit nego moji saigrači. Poštuju me i zbog godina i zbog dužine  igračkog staža i tolerišu me, u smisli da se prave da me slušaju (smeh p.a.). Neparvde ima mnogo, a u nameštaljkama nikada nisam učestvovao, pa ne smem da tvrdim, da ih ima. Nekada je nepravda prema nama, nekada prema našem protivniku, namerna ili nije, ili samo sudijska greška u smislu da nije video ili da nema kvaliteta da isprati ovaj rang takmičenja“.

JM: RK Dubočica nema ili ima politčkog zaštitnika?

„Sport treba da bude čist, da pobeđuju uvek najbolji, za nas ne treba niko da lobira. Imamo svoj kavlitet, imamo podršku grada, koja je najbitnija“, odgovara.

I na kraju neizbežan razgovor o sportskoj penziji.

„Znam da se bliži, mada ne mogu još da se psihički pripremim za oproštaj. Teško je, zaista. Pa rekao sam – možda trenerska karijera, a ako ne ide u tom pravcu, ući ću u mirne vode i sa svojom ćerkicom, suprugom i ocem provoditi više vremena. Uostalom, i pre nego što sam postao gradski većnik, radio sam kao sportski inspektor u Gradskoj upravi, gde ću nastaviti sa poslom“, kaže na kraju razgovora, žureći na još jedan naporan trening.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta Jugmedie „Sport iz drugog ugla“, koji je finansijski podržao grad Leskovac. Sadržaj nužno ne odražava i stav lokalne samouprave.