Наслов сам позајмио од г. Васића из недељника „Време“. Остало, па и поднаслов, је моје. Повод за овај текст је реченица из предходне колумне: „па не бих да додајем, нити да Југмедију доводим у незгодну ситуацију.“ Шта сам тиме хтео да поручим, мојим суграђанима Лесковчанима?

Па, само то да у Србији нисмо пред законом једнаки, што је последица непознавање одредби Устава и међународних конвенција о људским правима, где  је  загарантовано: „Сви су пред законом једнаки и имају право без икакве разлике да их закон једнако штити.“ Можда ово важи за појединце у  престоном  граду, али у провинцији, а поготову на југу Србије, где је Лесковац – што јужније то тужније – овај норматив тотално губи свој смисао.

Овде је на снази, да парафразирам Орвела: „Сви људи су једнаки, али неки људи су једнакији од других”. У тим, „великим престоним новинама“, свако сваког „чашћава“ најпогрднијим изразима; власт опозицију назива фашистима, страним плаћеницима и агентима страних служби, а и опозиција им не остаје дужна, у пикантним изразима. То им дође као добар дан!  Њихово, свакодневно,  препичкавање не вреди препричавати, али вреди препоручити, што и овом приликом и чиним; читајте таблоиде, али и новине: Данас, НИН, Време, портал Пешчаника, а поготову часопис Нова српска политичка мисао, и тек онда ће вам бити, бар мало, јасније о овоме штo пишем.

Напишите, то исто у Лесковцу, и видећете како ћете проћи на суду. Видећете како суде лесковачке судије. Знам! Има неки вакат, а у овај зли земан, када је у Лесковцу  нестала политички коректна дебата. А, када немате дебату немате ни демократију. Демократија без дебате је дупло голо!

Међутим, оно што је прилично застрашујуће, је:поједини представници власти могу потпуно некажњено да причају шта год жели о било чему и било коме, не водећи рачуна о истинитости оног што говори. И ако их тужите, суд неће реаговати, а што је у директној колизији са одредбама чланова 21(„Забрана дискриминације“), 25 („Неповредивост физичког и психичког интегритета“), 32(„Право на правично суђење“) и 36 („Право на једнаку заштиту права и на правно средство“) Устава Републике Србије. Не само то, него директно крши чланове 6 тачка 1 („Право на правично суђење“), 8 („Право на поштовање приватног и породичног живота“), 9 тачка 1 („Слобода мисли, савести и вероисповести“), 10 („Слобода озражавања“), 13 („Право на делотворни правни лек“) и 14 („Забрана дискриминације“) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, од 4.новембра 1950. године.

Најугроженија људска права у Европи су у Србији. Без премца. И што је најтрагичније, сада нема ко да их брани.

У НВО, говорим о Лесковцу,  немате меродавне особе, школоване и образоване, са завршеним Правним факултетом, и са правничким искуством, које, имало нешто знају о људским правима и њиховом поштовању, а које могу да се равноправно, с правничке стране, ухвате у коштац са свим последицама кршења људских права које живот и свакодневница носе у Србији, па и у Лесковцу. Немајући ни основно знање, али имајући огроман таленат, за: полтронство и уљагивање властодршцима, ти набеђени  браниоци људских права, без стида и срама, образа и савести, безсрамно и бестидно паламуде и мрсомуде о јавном интересу – полтрони су се увек заклањали иза приче о јавном интересу – који у реалности изгледа овако: јавни интерес је првенствено и једино мој интерес, а мој интерес је првенствено и једино – мој џеп!

Јасно, гласно и свима разумљиво!?

Све се то, сестре слатке и браћо моја у Христу,  продало, и бацило на моралну проституцију. Нису више браниоци људских права, сада су то познати, признати и уважени специјалисти ректалне спелеологије, који, дан – ноћ, само роваре по високим гузицама, цинкаре, опањкавају, олајавају све оне који другојачије мисле. Њима ништа није свето, поготову када је дебело црево важније од образа. Они су почетак и крај срамоте, стида и срама ове и овакве Србије. „Правда без силе је немоћна; сила без правде је тиранска.“ (Б.П.)

Овај досадан текст, пишем само због новинара, тих апостола писане речи, који су најнезаштићенији и најугроженији појединци у медијском простору ове и овакве Србије.

„Када неко каже, или напише: ја мислим да тебе треба убити, то није кривично дело, јер  Држава изричито напомиње: Нешто може да изгледа као тешко кривично дело, али не и по закону.“⁽¹⁾ Све је ово могуће јер нема јавности која би рекла, разумљивим језиком, српској власти, а и опозицији: „Хајде  најпре да се уразумите, због Србије, а онда упутите поруку Тужилаштву, Судству, Психијатрији, и осталим Институцијама система, да раде поштено посао, за шта су и плаћени.“

Мислите о овоме пре него заспите, и не секирајте се за сутрашњи дан. Јер сутрашњи дан ће се бринути сам за себе. Доста је сваком дану својих брига. Тамнаја ноћ. Јутро никако да сване. Е, за ово на крају, нисам баш сасвим сигуран. Милица се вратила из Париза.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав  Нешић

• Недим Сејдиновић, председник Независног друштва новинара Војводине на конференцији OEBS. Београд, 17.новембар 2017.године, лист „Данас“