Izučavajući prošlost Vlasotinca slučajno sam otkrio reklamu za „Vazdušnu banju“ i džez orkestar „Maroko“ u Leskovačkom glasniku iz juna 1933.godine. Bubnjar „Maroka“ bio je Nenad T. Popović, koji je kao novinar Glasnika opisao jedan letnji dan u Vlasotincu u članku „Vlasotince kao vazdušna banja“ od 28. jula 1934. Ta dva podatka sam iskoristio za tekst o turističkim potencijalima Vlasotinca, koji će na portalu JuGmedia videti časovničar Zvonimir Cokanović. Posle me pomenuti gospodin poziva u svoju radnju i poklanja mi kopiju fotografije orkestra „Maroko“ u kojem je svirao njegov otac Vladimir.

U znak sećanja na te napredne Vlasotinčane citirani članak objavljujem u celosti,  kako bismo bar na tren osetili duh starog građanskog Vlasotinca.

                                                  Vlasotince kao vazdušna banja

Vlasotince,   jul 1934.

Daleko od velikovaroške huke kao kakva mala zasebna državica, u podnožju  Belog kamena, Stranja, visoravni Kitke; u kotlini punoj drveća, vinove loze i cveća; u najlepšem delu krajišta nalazi se mala i čista varošica Vlasotince čija se zapadna  strana, idući ka Leskovcu proteže u zelenu blago zatalasanu niziju punu plodnih njiva. A gore, daleko, blizu granice Bugarske, na Vlasinskom blatu, izvire bistra, hladna, lekovito-mineralna Vlasina, koja se vijugavim koritom provlači  između  veličanstvenih predela pokrivenim šumom i tiho zaklonjena od sunca protiče kroz Vlasotince, hladna, zgodna za kupanje. Duž Vlasine, počevši od gvozdene ćuprije pa do sela Manastirišta između gorostasnih topola koje se ponosno uzdižu obalom, nalaze se mali zatoni  i plaže sa sitnim peskom zgodnim za sunčanje.

Po svome geografskom položaju, pirodnoj lepoti, lekovitosti vode (Vlasina u sebi ima gvožđa)  i čistoći, Vlasotince ni malo ne izostaje od mnogih letovališta koja su davno proglašena za vazdušne banje.

U tom lepom mestu, u našem Vlasotincu mogli biste da provedete leto, ili nekoliko dana letnjeg odmora, (nikakva banjska taksa se ne plaća – kupanje u Vlasini je besplatno) jer su Vlasotinčani dobra, gostoljubivi, oni Vas željno očekuju ustupajući vam svoje stanove, Vlasinu i svu prirodu…

Sa prvim zarankom sunca, obala Vlasine oživi. Veseli kupači stalno pristižu, sa udicama, crpcima, koševima i strpeljivo čekaju lov.

U podne, kada sa zgrade Narodnog doma veliki i jedini časovnik ogromnog oblika gromko, melodično otkuca 12 sati, radnje, radionice, kancelarije žurno se napuštaju i sve činovništvo, trgovci, zanatlije, kalfići i šegrti hitaju ka obali Vlasine da bi se posle napornog umnog i telesnog rada osvežili u blagotvornoj Vlasini. Tada broj kupača u Vlaslni dostiže svoj vrhunac. Tada je sve veselo, živo, obalom se ori pesma i smeh.

Stojite radoznalo pored obale, zadovoljno posmatrate razdragane kupače sa bakarnom bojom kože od dugog sunčanja, koji se čas sunčaju, čas plivaju po vodi, ili trče obalom, takmiče se u bacanju kamena, ili skaču sa visoke stene u vodu izavodeći pri tom razne skokove smele i opasne. Tako se celog dana bez obzira na pol i godine starosti veselo peva, pliva, viče glasno, nesmetano iz svog grla…

Stojite tako, posmatrate taj svet koji se slobodno razdragano kreće, trči, skače po obali, pliva kao da nema nikakvih briga i vi posmatrajući ih, za časak, zaboravljate na sve, osećate nekakvu toplinu, srce vam rodosnije, veselije počinje da kuca, na mah bi i vi hteli da zajedno sa ostalim kupačima potrčite obalom veselo, zadovoljno, bratski; da se kao dete buričkate po vodi i da sa visoke stene skačete u vodu glavačke, sigurnije, smelije, možda bolje nego li oni koje ste dotle posmatrali, ali ipak, radoznali ste i idete dalje nesmetano obalom reke. Sunce iznad vaših glava nemilosrdno peče i vi ste prinuđeni da čas gazite po vodi, a čas hodate po peskovitoj obali koja vam gori stopala.

I sada kada su mnogi već davno otputovali po banjama, raznim letovalištima, ili na more i sa zadovoljstvom uživaju blagodeti divne prirode, dok oni koji su ostali kod svoje kuće, moraju da podnose sve teškoće u kojima se njihova varoš nalazi, da se bore sa užasnom vrućinom koja ne zna za granice; dotle, sa prvim zalaskom sunca, jedan deo Vlasotinca se budi. Kada sunce poslednji put ogreje krovove malih kuća, da bi sutradan opet isto tako obasjao dan, tada sa prvim mrakom pored otvorenih prozora deca spavaju anđeskim snom, a svež planinski vetrić se zavlači u svima kutovima sobe i peva veselo, umilno deci uspavanku. Devojke i mladići žurno se spremaju. Stariji zadovoljno i nekako veselo spremaju se za počinak. Prinuđeni su da čisto, duboko i pravilno dišu. Kroz noći do njihovih ušiju dopire sevdalinka. A kad prestane sevdalinka i tišinom mirne varošice se prolomi fokstrog, devojke i mladići žurno izilaze iz svojih kuća i idu ka automatskom mlinu, gde se na obali Vlasine, na najlepšem delu Vlasotinca nalazi „Vazdušna banja“ koja je svake večeri puna gostiju; gde su kelneri: učtivi, poslušni, uglađeni sa numerom na čistoj bluzi: gde se toči vino iz podruma Vinogradarske zadruge, gde se može videti savršen red i čistoća.

U restoraciji gde se celo Vlasotince zabavlja; gde se dobija utisak velikog modernog restorana, jer se malina i špricer piju sa trskom, a kava servira po turskom običaju sa i fesom kelneru na glavi. Tu u „Vazdušnoj banji“ gde se pod vedrim nebom, na prostranoj terasi bašte igra po taktu džaza neumorno, ludo, i do zore…

Tako iz dana u dan, život teče u Vlasotincu, nesmetano burno.

Nenad T. Popović

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.