Svake godine u ranu jesen izložen sam istim mukama: kada brati grožđe? U mojim vinogradima ima ranih sorta (npr. Chardonnay, Bog ga blagoslovio, jer mi kao rana sorta ne stvara probleme o kojima ću pričati), ali i onih kasnih, koje mi presednu zbog čekanja da sazru (Cabernet Sauvignon, recimo). Razlog da mi ove kasne sorte presednu jesu strahoviti psihološki pritiscinekih od mojih bližnjih da što pre oberemo grožđe, da to ne bi uradili neki drugi umesto nas.

„Svi ga obraše!“ – ovo je najčešća rečenica koju čujem u tom periodu blage i smirujuće jeseni, koja poziva na akciju (berbu), a odnosi se na činjenicu da je većina vinogradara širom Vlasotinačkog vinogorja obrala svoje grožđe, bilo ono dozrelo ili ne. Zrelost grožđa očigledno je još i najmanje važna stvar u uslovima preteće opasnosti da neko drugi obere tvoje grožđe.

Međutim, od nedovoljno sazrelog grožđa ne može se napraviti dobro vino. Vlasotinački vinari naturščici, bar većina njih, znaju za samo jedan parametar zrelosti grožđa, a to je količina šećera u njemu. Pa šta ćeš lakše i lepše od toga! Ako je grožđe dostiglo nekih 20% šećera, a ti želiš vino sa idealnih 22% šećera, dodaš brate 2kg šećera po 100kg obranog grožđa i dobiješ šta želiš. Valjda idealno?!

Naravno da nije idealno, zato što proces zrenja grožđa usklađuje brojne njegove organoleptičke osobine, između ostalog nivo i odnos prirodnih voćnih kiselina u grožđu. Dodati šećer u nedozrelo grožđe da bi se kasnije dobila iluzija kvalitetnog vina isto je što i pojačati temperaturu da bi se od spolja jače zapeklo praseće pečenje koje unutra ostaje nedopečeno, i time dobila iluzija kvalitetnog (optimalno pečenog) pečenja.

Opasnost da neko drugi obere tvoje grožđe na prostorima Vlasotinačkog vinogorja više je nego realna.

Ne prete grožđu samo kradljivci iz redova primitivnih i zaostalih ljudi; ima recimo mnogo ptica i insekata koji kidišu na tvoje grožđe, a što je manje grožđa u drugim vinogradima, tvoj vinograd je pod većim pritiskom kradljivaca svih vrsta. Šta raditi u takvoj situaciji: obrati zeleno grožđe, ili pozeleneti od muke kada vidiš da je neko drugi to uradio umesto tebe?

Ova godina bila je ekstremno izazovna u tom smislu. Nepovoljni klimatski uslovi tokom proleća i leta uslovili su da je jedva tridesetak posto vinograda donelo rod, kod domaćina koji su posebno brižljivo i ažurno pratili klimatske uslove i pravovremeno preduzimali mere zaštite vinograda. I šta se potom desilo (ako zanemarimo ptice i insekte)? Desilo se to da su primitivne „domaćice“, i njihovi primitivni muževi, koji svake godine u vreme zrenja grožđa krenu sa svojim korpama po tuđim vinogradima da beru tuđe grožđe i prodaju ga na pijaci i u centru Vlasotinca, ove godine utrostručili svoju „berbu“ u preživelim vinogradima, ne bi li zadržali nivo „proizvodnje i zarade“ od prethodnih godina.

Odvratno, svakako, no to je još i manji problem. Daleko ozbiljniji problem su lopovi „na veliko“, koji drsko i beskrupulozno oberu velike količine tuđeg grožđa (čitave zasade) da bi napravili vino koje će potom prodati.

Porodica koja održava moje vinograde i ima svoje planaže blizu mojih više od mesec dana danonoćno je čuvala grožđe od lopova, suočavajući se sa nezamislivim noćnim pohodima kradljivaca. Jedan od najdrskijih lopova bio je njihov komšija, koga su zatekli na delu. Taj svake godine prodaje svoje vino svojim kolegama. Međutim, ove godine njegovi vinogradi nisu doneli rod, pa je on odlučio da se „snabde“ grožđem iz tuđih vinograda, drskim lopovskim berbama na veliko, često i noću, valjda da ne bi razočarao svoje kolege time što ove godine nema vina za prodaju.

Ali, čak ni to nije najveći problem vrednih i radnih ljudi ove naše zemlje Srbije. Najveći problem je to što ne postoji institucionalna zaštita od lopova od strane policije i sudstva, a njih vredni i radni ljudi zemlje Srbije izdržavaju svojim mukotrpno stečenim prihodima. Praktično nema načina da svoje vlasništvo zaštitiš od drskih uljeza i lopova, pozivom policije na primer, ali zato ćeš biti surovo sankcionisan ako u odbrani svog vlasništva od lopova upotrebiš silu, bilo kakvu.

Otprilike, moraš paziti čak da lopova slučajno ne uplašiš previše kada ga zatekneš udubljenog u svoj posaona tvom imanju, jer ćeš odgovarati za nanošenje duševnog bola. Lopovi to znaju, i zato ti se smeju u brk dok te kradu na tvoje oči, a ti nemaš načina da im se suprotstaviš.

Ovo je ozbiljna institucionalna deformacija pravosudnog sistema zemlje Srbije. Pisao sam o tome i ranije, povodom nemogućnosti odbrane od komunalnog javašluka (bacanje smeća gde stigneš, bahato parkiranje i slično…), objašnjavajući to time da organi koji bi trebalo da sankcionišu javašluk imaju razumevanje za njega, verovatno zbog sličnosti svog senzibiliteta i mentaliteta sa mentalitetom i senzibilitetom prekršioca zakona i javnog reda.

Moj dobro upućeni prijatelj, sa kojim sam nedavno razgovarao o ovome, misli da je nepoštovanje lične svojine, pa uopšte i nepoštovanje ljudske ličnosti i dostojanstva kod nas u Srbiji posledica ostataka komunističkog mentaliteta. Šta god da je uzrok ove pojave, ne može se zdrava i uspešna zemlja graditi na principima zaštite lopova i kriminalaca, raznih muljatora, prevaranata i secikesa, a na uštrb poštenihi dostojanstvenih ljudi.

Možda sve ovo ne bih ni pisao da pre neki dan nisam saznao da je Jovanu Pečenkoviću, poznatom Vlasotinačkom vinogradaru i vinaru, junaku izvanrednog dokumentarnog filma o vinogradarstvu i vinarstvu u Vlasotincu Nebojše Ilića Ilketa, ukradeno dve hiljade kilograma grožđa. Ako neko zna neka mi kaže kako su policijski i sudski organi odreagovali na ovu krađu.

Ja znam kakav je duševni bol pretrpeo Jovan Pečenković, mimo velikog materijalnog gubitka. Taj duševni bol svakako je neuporedivo veći od onih duševnih bolova koje razni gulioci raznih skupštinskih klupa naplaćuju stotinama hiljada dinara za navodne uvrede i povrede svoje „ličnosti“, ali bol Jovana Pečenkovića ostaće nenaplaćen, zato što institucije zemlje Srbije, koje između ostalih plaća i Jovan Pečenković, ne osećaju potrebu da štite ličnu svojinu i dostojanstvo poštenih građana.