Iako je prva biblioteka u Vlasotincu osnovana 1912. godine, ostalo je zabeleženo da su neki pismeni Vlasotinčani još 1843. godine, u vreme kada je još bila sveža bitka Vuka Karadžić za srpska slova, upotrebu srpskog jezika u književnosti i kada svetlost dana još nije ugledalo njegovo drugo izadnje „Srpskog rječnika“, bili pretplatnici na srpske knjige i na srpske časopise, koje su dobijali iz malene Kraljevine Srbije i međusbno ih razmenjivali u turskoj državi, krajevima Srbije koji će se od viševekovnog okupatora osloboditi tek nekoliko decenija kasnije.

Vlasotince je, priča Sraba Takić, pisac i direktor Narodone biblioteke „Desanka Maksimović“, uvek išlo u korak s vremenom, za savremnim stremljenjima i u privredi i kulturu, pa je tako u ovoj varoši na Vlasini prva Knižnica otvorena pre 125 godina, prva biblioteka pre 108, prvi broj lista „Vlasina“ izašao iz štampe 1926., a lokalno pozorište osnovano 1937.godine

„Mali broj ljudi zna da su neki pismeni ljudi u to doba iz Vlasotinca, već bili pretplatnici na srpske knjige, pa se iz 1843.godine pominje neki Radenko Lepojević iz Donjeg Gara kao prvi pretplatnik na neki časopis ili knjigu. To je 35 godina pre nego što je Vlasotince oslobođeno od Turaka“, priča Takić za juGmediu.

„U Vlasotincu je bilo pismene dece, ženske i muške, više nego što su imali Prokuplje, Leskovac i Pirot u odnosu na broj stanovnika. Znači, Vlasotince je prednjačilo u opismenjavanju svojih mladih naraštaja“.

Vlasotince je, veli, uvek u stopu pratilo Leskovac, pa se tako, prema jednom papiru pronađenom nedavno u Arhivu Srbije, smatra da je ova opština svoju prvu knjižnicu imala još 1896. godine, desetak godina posle oslobođenja od Turaka, ali ovo treba dokazati i drugim dokumentima za kojima se traga.

Ono što je izvesno i za šta postoji pouzdana istorijska građa jeste da je prva Narodna knjižnica i čitaonica osnovana 1912.godine, sa knjižnim fondom od pedesetak knjiga.

This slideshow requires JavaScript.

„Veliku, možda i najvćeu ulogu za formiranje knjižnice te 1912. godine, odigrao je učitelj Petar Spirić. On je 54 godine službovao u Vlasotincu i bio je predsednik Upravnog dobora knjižnice i čitaonice i veliki darodavac knjiga. Bio je i čovek koji je od četiri, tri sina izgubio u Balkanskim i u Prvom ratu. Zato se ja borim da naša biblioteka ponese njegovo ime“, priča Takić.

Pre Drugog rata sedište Čitališta bilo je u zgradi Sokolskog doma, koje više nema. Bugari su je za vreme Drugog rati palili, uništili skoro ceo knjižni fond, pa i nameštaj, a pod imenom „Desanka Maksimović“, biblioteka u Vlasotincu zvanično se osniva se 1972. godine, pri Radničkom univerzitetu, kasnije pri Kulturnom centru, da bi se, tek, 1995. godine osamostalila i na poklon od opštine dobila svoje prostorije u nekadašnjoj Giginoj kući, staroj danas oko 180 godina, kući spomeniku kulture pod zaštitom države. No, 2008.godine u požaru je izgoreo veliki broj knjiga i sama kuća je oštećena, a obnavljala se vrlo sporo, finansijski iz više izvora.

„To je bila najveća tragedija za našu biblioteku, ako se izuzmu neki ratni periodi. Samo u Zavičajnom odeljenju, koje je najviše stradalo, a posebno patim za retkim knjigama, otpisano je 20.000 knjiga“, objašnjava direktor vlasotinačke biblioteke.

Najstariji dokument pohranjen u vlasotinačkoj biblioteci nije knjiga, već nedavno dobijene tapije iz 1863.godine, zaparvo, prepisi imovine. „Pokušavamo malo da glumimo i Istorijski arhiv“, kaže Takić s osmehom jer Vlasotine nema arhiv.

Danas ova biblioteka ima oko 60.000 knjiga, do kojih u Zavičajnom odeljenju između 12.000 i 13.000 knjiga, a nalazi se na dve lokacije, u Giginoj kući, gde je uprava, legat Miodraga Nagornog i Zavičajno odeljenje, i u kući predratnih industrijalaca stotinu metara dalje, u palati Valčića, gde se koristi prvi i drugi sprat, iako preuzimanje kuće još nije formalizovano. U toj prostranoj zgradi sa visokim plafonima i stepeništem kao najdekorativnijim delom unutrašnjosti, nalazi se čitaonica, pozajmna odeljenja za decu o odrasle, Naučno odeljenje i depo.

Takića, međutim brine to što kuća još nije i formalno u vlasništvi ove kulturne ustanove, zbog, kaže, nemara države.

„Tu zgradu naslednici hoće da poklone opštini pod uslovom da se u nju smesti isključivo kulturna ustanova, ali je problem sa neozbiljnom državom koja ima te silne agencije, a ne zna koja je od njih prioritetnija. Znači, Agencija za stečaj, po ovome što mi imamo iskustvo, je jača od Agnecije za restituciju, a problem je, zapravo, stečaj preduzeća Crna trava koje je zauzelo deo zgrade“, obašnjava i dodaje da biblioteka u vlasništvu ima i treću zgradu, takozvanu Spaskinu kuću, ali da je još ne koristi, takođe zbog administrativnh zavrzlama.

U biblioteci „Desanka Maksimović“ danas je u stalnom radnom donosu 14 ljudi, dva u računovodstvu, jedan pomoćni radnik a ostali su knjižničari i bibliotekari. Pored toga što brinu o kulturnom nasleđu i na usluzi su čitaocima, bibliotekari su i izdavači knjiga, a izdavaštvo je u biblioteku preneo sam Takić, koji je uredio i potpisao 180 knjiga. Time se bavio još u Kulturnom centru, gde je bio direktor, pa nastavio u bibliteci. Od njegovg dolaska 2009. Ukupno je izdato 60 knjiga i to dela zavičnijnih pisaca ili onih koji pišu o Vlasotincu.

„Ništa što nema veze s Vlasotincem nas ne zanima“, kaže.

Biblioteka ima i svoj časopis „Naše Vlasotince“ u kome se objavljuju istorijske priče, opet vezane za Vlasotince, i on izilazi jednom godišnje, a do sada si izašla i tri zbornika.

„Mi smo u vreme vanrednog stanja u Srbiji bili jedina kulturna ustanova koja je radila sa strankama, a između toga smo išli na teren noseći knjige našim starijim sugrađinama koji nisu mogli da izađu iz svojih kuća“, objašnjava.

Ovaj pisac za decu i odrasle s bibliotekarima je organizator i filma o Vlasotincu pod nazivom „Vlasotince neispričana priča“, čije se snimanje privodi kraju, ali, pak, najradije govori o mladim vlasotinačkim stvaracima.

„Ja sam se ranije, u okviru lista Vlasina, kasnije u Kulturnom centru, danas u biblioteci, trudio da osvetlim te nepoznate stranice vlasotinačke istorije i društvenog života uopšte i, naravno, turdili smo se da podstaknemo lokalne stvaraoce. Mnogo je ljudi pisalo, ali sramežljivo, bojažljivo, s dilemom da li to nešto vredi, da li treba da se pokaže drugima. Ja sam ih ohrabrivao. Među mladim autorima se posebno ističe Saša Stanković, koji je napisao popularnu i traženu knjihu o Vladi Iliću, koja je doživela tri izdanja i autor je zbirke kratkih priča “Dvanaest žuljeva“. Dragan Vidosavljević Kivi je, na primer, bio jedno vreme vrlo aktivan. Bio je zainteresovan za crkvene teme i u zbornicima je imao priloge o vlasotinačkim hadžijama“, objašnjava.

Sam Takić, inače, ljubav prema knjizi gaji od malena. Ima desetak književnih nagrada, a trenutno čeka izlazak iz štampre dve svoje knjige. U jednoj se bavi vlasotinačkim balom, održanim prvi put pre 60 godina. Sve njegove knjige ode su Vlasotince i Vlasotinčanima

Vlasotince je za vreme Turaka četiri puta gorelo, ali u njemu nije bilo turkih kuća

„Čitajući knjige i saznavajući što veći broj informacija, shvatio sam koliko je Vlasotince lepo mesto i koliko su ljudi u njemu lepi jer su se kroz čitavo svoje trajanje trudili da opstanu i da se pokažu značajnijim nego što su uslovi u kojima žive njima dali za to prava“.

Taj poseban duh Vlasotinčana, vraća se Takić u davnu istoriju, oslikava i depeša 49 istaknutih Vlasotinčana Berlinskom kongresu posle čega je Vlasotince pripojeno Kraljevini Srbiji, a u kojoj je, između ostalog bila i rečenica: „Mi smo prvo ljudi, a onda Srbi i zahtevamo da se vratimo u okviru majke Srbije“.

„To je bila posebna hrabrost, poseban odnos prema svom zavičaju. Zato je Vlasotince četiri puta gorelo za vreme vladavine Turaka, ali turske kuće u njemu nije bilo i time se posebno hvalimo“, priča.

Inače, galerija biblioteke „Desanke Maksimović“ uvek je prepuna na izložbama i na tribinama, na promocijama knjiga, što je retkost u vreme kompjuterizacije društva.

„Ponekada se i sami začudimo koliko intersovanje vlada za neku izložbu li promociju knjige“, zaključuje Takić u razgovoru za juGmediu.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.