Vlasotinčanin Vlada P. Popović – zaboravljeni srpski junak nosilac 12 medalja iz četiri rata

Leskovac je zbog blizine i veličine oduvek bio grad gde su Vlasotinčani odlazili da rade i žive. 80 godina od junačke smrti je povod da se setimo Vlade P. Popovića, koji je bio hrabar ratnik, inženjer, industrijalac, sokolac… On je sa svojom braćom inženjerima Kostom i Borkom živeo u Leskovcu u prvoj polovini 20. veka. Široj javnosti je svakako zanimljivo da su pomenuti Popovići stričevi Ljiljane Pavić, supruge scenariste Siniše Pavića.

Vlada Popović (1884-1943), elektromašinski inženjer, školovao se u Vlasotincu, Leskovcu i nemačkom gradu Cvikau. Potomak je čuvene familije Popović iz Vlasotinca, o čijem bogatstvu i danas svedoči mlin u varoši na levoj obali Vlasine. U mlinu, koji je izgradio njegov otac Petar, sin Gavrila Popovića, Vlada je uveo elektičnu struju (1912). Tako da je elektrifikacija Vlasotinca počela zahvaljujući Popovićima.

Vlada se oženio Ljubicom (1883-1964), koja je bila jedino žensko dete Nastasije i Mihajla Ilić Mumdžije, najstarijeg brata Vlade Ilića, gradonačelnika Beograda. Vlada i Ljubica Popović su započeli bračni život u Leskovcu početkom 20. veka, gde su dobili troje dece: Bosanku (1909), Dragoslava (1912), Anđeliju (1914). Vlada je bio tehnički direktor u Fabrici platna Ilića (1912), koja je 1938. godine imala oko 250 zaposlenih. Između dva svetska rata imao je i sopstveno Tehničko-trgovačko preduzeće „Omnia“.

Vlada je bio aktivan i u javnom životu Leskovca još kao školarac, jer je bio među osnivačima Gimnastičarskog društva „Dušan Silni“ kao preteči Sokolskog pokreta. Godine 1908. nakon austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, on je sa drugovima iz Beograda otišao u Šabac, gde je sa Austrougarskog konzulata skinuo zastavu i zapalio je. Očigledno da krv nije voda, jer je Vladin deda po majci Nastasiji (Siki) bio Stojilko Borindolac, vođa Vlasotinčana u konačnoj borbi za oslobođenje od Turaka (1877).

Vlada Popović je svoju hrabrost potvrdio u ratovima (1912-1918) iz kojih se vratio rezervni oficir sa sledećim odličjima: 2 spomenice iz Prvog i Drugog balkanskog rata, Albanska spomenica, Beli orao bez mačeva, 2 medalje za hrabrost „Obilić“, 2 medalje za vojničke vrline, Spomenica za Prvi svetski rat, Medalja za vernost otadžbini (1915), Medalja za revnosnu službu i Spomenica o proslavi 25 godina od Prvog balkanskog rata.

Polemičar Leskovačkog glasnika

Prve dve godine Leskovački glasnik je finansirao Milan K. Ilić, a vlasnik je bio Tihomir M. Ilić. Milan je bio stric Vladine žene Ljubice, a Tihomir rođeni brat. Zato nije čudno da se povremeno u Glasniku oglašavao Vlada Popović, koji je komentarisao od lokalnih do državnih tema. Kritikovao je pojedine društvene pojave i ličnosti, što je izazivalo reakcije koje se mogu pratiti iz broja u broj.

Godine 1922. Vlada Popović je bio delegat Udruženja industrijalaca Vranjskog okruga na konferenciji industrijalaca Kraljevine SHS na Bledu. Svoje stavove o konferenciji izneo je u Leskovačkom glasniku, gde je otvoreno podržao stavove Vlade Ilića, predsednika Centralnog saveza industrijalaca Kraljevine SHS, o neophodnosti stvaranja jedinstvene državne industrijske komore i kritikovao otpor industrijalaca Slovenije i Hrvatske.

Kada je 1921. godine obnovljen rad Sokolskog društva u Leskovcu, Vlada P. Popović je bio jedan od onih što su pružili materijalnu i organizacijsku pomoć. Od 1926. do 1934. Popović je bio starešina leskovačkih sokolaca. Svakako da mu je kao starom sokolcu, obnovitelju, ali i zbog ratnih zasluga to mesto pripadalo. Kad je 1929. počela izgradnja Sokolskog doma, zadužbine industrijalca Živka Stojiljkovića, Vlada je, kao starešina društva i jedan od pokretača akcije, dao izjavu Leskovačkom glasniku u kojoj se jasno vidi protiv čega se borila i čemu je težila njegova generacija. Reč je o jednom prosvećenom patriotizmu koji je crpao svoju snagu iz srpstva, jugoslovenstva i panslovenstva.

„Našim pradedovima bilo je dodeljeno da postavljaju temelje kulama, gradskim zidinama i kapijama, šančevima i turskim sarajima da bi time, bilo protivu svoje volje poslužili ciljevima neprijatelja u ulozi najamnika i vazala, bilo da bi spremili otpornu tačku za oslobodilačke ratove. Nama je, pak, sudbina dodelila da završimo oslobođenje i emancipaciju našeg naroda od robovanja neprijatelju i da svoj vek provedemo na učvršćivanju stečenog; prilagođavanju sadašnjim kulturnim potrebama i takmičenju sa ostalim kulturnim narodima, držeći se čvrsto uz naše slovenske narode, ako ne želimo da budemo zbrisani sa svetske karte.

Eto, doživeli smo da na temeljima staroga turskog saraja u Leskovcu, postavimo 11. avgusta o. g. i osvetimo temelj našeg Sokolskog doma, koji kao svoju zadužbinu podiže brat Živko Stojiljković, industrijalac sa suprugom Paraskevom i poklanja Sokolstvu za spomen nezaboravljenim sinovima – Sokolima – Momčilu i Dragomiru. Kakva igra sudbine!? Ove iste temelje turskog saraja u Leskovcu zidali su u svoje vreme naši vredni majstori Crnotravci, da posluže ciljevima i prohtevima turskih nasilnika; da u tim zidinama srpski živalj ugnjetavaju; na smrt osuđuju, vešaju, pale, pljačkaju… U tim zidinama začela se i izvršena je svaka pomisao na uništenje našeg naroda. Ali, eto, doživeli smo da ti isti vredni Crnotravci ruše sada svoje delo, sarajske temelje zidane krečnim malterom u kojima je ponikla ideja oslobođenja pod Obrenovićima, da bi na njihovo mesto pod Karađorđevićima podigli nove betonske temelje Sokolskom domu koji ima da posluži celome narodu, njegovim kulturnim poduhvatima i državnoj misli Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ja sam sa svojom generacijom u Leskovcu prvi „Soko“, odnosno „Dušanovac“ od njegovog osnivanja i doživeo sam da se pod mojim starešinstvom posle 33 godine udari kamen temeljac Sokolskom domu…“, izjava Popovića kao starešine sokolaca (LG, br. 32, 1929).

Vlada je i kasnije bio aktivan Sokolac sve dok fašisti nisu zabranili njihov rad 1941. Tako je skoro 45 godina proveo u društvu – od osnivanja do ukidanja. Pored toga bio je i član Streljačke družine „Sveti kralj Milutin“.

Električna afera

Jedna od najvećih leskovačka afera bila je 1933. godine, u kojoj je došlo do sukoba između Vlade Popovića i Mihajla Burinčića, predsednika Opštine Leskovac, a dospela je do stranica beogradske Politike. Naime, predsednik Burinčić sa još 4 odbornika (jedan od njih je Popović kao elektromašinski inženjer) bio je član Električnog odbora, opštinskog organa koji je rešavao probleme snabdevanja Leskovca električnom energijom. Švedskom koncernu zaduženom za snabdevanje strujom za godinu dana isticao je ugovor, pa je grupa oko Popovića optužila predsednika Burinčića da ništa nije uradio da grad dobije svoju električnu centralu i da Leskovčani ne plaćaju najskuplju struju.

Pošto se sukob preselio iz Opštine u čaršiju, grupa oko Popovića organizovala je miting protiv predsednika Burinčića na kojem se okupilo oko 2000 ljudi od 18000 žitelja Leskovca. O protestu je izašao članak na 7. strani  Politike 17. septembra 1933. godine, što je ovaj sukob prenelo sa lokalnog na državni nivo. Tako da se u spor uključio načelnik Vardarske banovine, kojoj je tada pripadao i Leskovac. Presednik Burinčić pokušao je da se osveti za ovakvo stanje inženjeru Popoviću tako što je izlepio plakate po Leskovcu protiv Popovića i to baš na dan dolaska načelnika banovine. Kao odgovor na plakat, izašao je u Leskovačkom glasniku članak pod nazivom „Besan pas“. Tu Popović predsednika Burinčića detaljno opisuje kao besnog psa u ljudskom obliku, čak mu ime i prezime piše malim slovima, a nadalje analizira tekst plakata i odgovara na napad.

„U svome plakatu mika burinčić je za mene od reči do reči rekao ovo: „Vlada P. Popović, iz Vlasotinca, koji se nudio opštini – Burinčiću za rad, a nije primljen, pa se u tome nada u smeni opštinske uprave“. mika burinčić je smatrao, računajući da će to za mene biti otežavajuća okolnost, da naročito naglasi kako sam ja iz Vlasotinca. On ne zna da mi je time učinio uslugu. Ja živim u Leskovcu preko 25 godina, te su svi moji prijatelji i poznanici verovali da sam ja Leskovčanin, a ja sam, međutim, Vlasotinčanin. Biti Vlasotinčanin nije ništa ni pogrdno, ni ružno. Vlasotinčani su bili i ostali ustaoci, pregaoci, nacionaliste oduvek. Leskovčani nisu ni braća Ilići, industrijalci, već Vlasotinčani. Leskovčanin nije ni Miče Babamilkić, dugogodišnji predsednik opštine, već “Miče grdilički”, kao i mnogi drugi. Ako miku burinčića interesuje istorija Vlasotinčana, neka je pročita, pa će imati šta da nauči i da se Vlasotinčanima ponosi. No, druga je stvar posredi. Naglašavanjem da sam ja Vlasotinčanin mika burinčić je hteo da postigne drugi cilj. On je mislio da me građanstvu i banovinskom načelniku predstavi kao „stranca“ ili kao čoveka koji nema prava da se meša u pitanja koja interesuju našu varoš – Leskovac. Analogno tome, ni jedna dobra trećina njegovih odbornika ne bi imala pravo da se meša u opštinske stvari, jer oni takođe nisu Leskovčani. E, to ti, mihajlo burinčiću, neće nikad upaliti. Ja imam prava da se mešam u sva pitanja i u svakom i u najzabačenijem kraju naše Jugoslavije, a evo zašto. Ja sam 1912. godine ušao kao rezervni oficir u Turski rat, pa sam se, izdržavši sve ratove, demobilisao tek 1920 godine. Ja sam sarađivao na izgradnji ove državne kuće i moram se pitati gde ćemo na toj kući postaviti vrata, a gde prozore. A šta si ti za to vreme radio, mihajlo J. burinčiću? A naročito, šta si ti radio za vreme okupacije? Za to vreme si ti mihajlo burinčiću, igrao karte sa Bugarima kod „Soluna“ i kod „Beograda“, za to vreme si ti trgovao sa Nemcima, za to si vreme ti nosio venac umrloj bugarskoj kraljici Eleonori i što je najglavnije, za to si vreme ti glasao da se Leskovac prisajedini Bugarskoj. Pa si sada ti državotvorni predsednik leskovačke opštine, blagodareći 6. januaru (1929) a ja sam antidržavni i nemam prava da se mešam u opštinske stvari? I ako, ne daj Bože, sutra zatrubi truba i pozove nas u boj za odbranu ove zemlje ja ću kao Vlasotinčanin biti među prvim rezervnim oficirima, a ti ćeš ostati da vadiš lekarsko uverenje kako nisi sposoban ni za službu u pozadini. Radi bolje ilustracije ko si i kakav si ti bio, iznosim sledeći članak štampan u svoje vreme u bugarskim novinama: “Leskovec i obedinenieto na blgarskoto pleme”…“, citat iz članak Vlade Popovića (LG, br.41, 1933).

Prema navodima iz članka glavni Burinčićev argument protiv Popovića je da nema prava kao rođeni Vlasotinčanin da se meša u poslove Leskovca. Ovaj pak zamera Burinčiću da je postao vlast posle Šestojanuarske diktature 1929. godine, dakle nije izabran na izborima (voljom naroda), već je postavljen političkom odlukom na mesto opštinskog predsednika. Popović je uz ovaj odgovor objavio čitav tekst iz bugarskih novina za vreme okupacije sa imenima Leskovčana koji su potpisali da je Leskovac bugarski grad. Svim potpisnicima su srpska imena promenjena u bugarska, pa tako je Mihajlo Burinčić potpisan kao Mihail Burinčev. Ovaj deo članka je posebno izazvao burne reakcije u javnosti, što se vidi u narednim brojevima Glasnika. Između ostalog jedan Leskovčanin dostavio je objašnjenje da među potpisnicima nije nikako njegov otac već neki drugi čovek sa istim imenom. Sam Burinčić je tužio Popovića sudu za uvredu u članku, pa čak i urednika, vlasnika lista i štampariju. Kako se njihov lični spor okončao nemamo podataka, ali tokom sledeće godine 1934. Burinčić biva smenjen sa mesta predsednika, a potom i osuđen zbog zloupotrebe novca.

Junačka smrt i zaborav

Na početku Drugog svetskog rata, 8. aprila 1941. godine tokom nemačkog bombardovanja Leskovca, poginuo je Tihomir M. Ilić, rođeni brat Vladine žene Ljubice, zajedno sa jedinim sinom Mihajlom. Stradali su kada je pogođena bombom tzv. mumdžijska kuća, koja će 1980-ih godina biti definitivno srušena, otprilike na tom mestu danas se nalazi Kafe Rupa. U bombardovanju su oštećene i fabrike Ilića, a Vlada Popović kao inženjer i direktor Platnare dobio je zadatak od Nemaca da pokrene proizvodnju.

Priču o hapšenju Vlade Popovića čuo sam od njegove unuke Mire Mojsilović, onda od bratanca Miše Durka Popovića, brata Ljiljane Pavić, i od bratanice Ruže Nikolić. Iako ima sitnih odstupanja u porodičnom predanju, Vladini najbliži srodnici su preneli priču potomcima i prijateljima.

Nemci su nakon okupacije Srbije naredili da se što pre pokrene proizvodnja u svim fabrikama kako bi se stanje brže normalizovalo i stvorio privid mirnodopskog života. To naređenje dobro je bilo poznato i Vladi Popoviću. On je odugovlačio koliko je mogao da pokrene proizvodnju, pravdajući oštećenjem postrojenja u bombardovanju. Na kraju, neki nemački komandant Leskovca zakazao je Vladi ručak na kojem će mu tražiti objašnjenje u čemu je tačno problem. Na ručku je bio prevodilac, mada je Popović znao nemački jezik jer je studirao u Nemčkoj. Pošto je Vlada stalno nalazio nove razloge zašto ne može da pokrene proizvodnju, razgovor se odužio i oba sagovornika su počela da se nerviraju. U jednom trenutku Vlada je tiho za sebe opsovao na srpskom, što verovatno nemački komandant ne bi primetio da mu Srbin predvodilac nije skrenuo pažnju. Nakon toga Vlada biva uhapšen i naređen je pretres fabrike, a u fioci Dragoslava, Vladinog sina, nađen je pištolj i zato je sin odveden zajedno sa ocem. Kasnije su oba streljana 1943. u Jajincima kod Beograda sa još preko 85.000 rodoljuba.  

Posle Drugog svetskog rata komunistička vlast je oduzela celokupnu imovinu Vlade Ilića, uključujući i fabrike u Leskovcu, i to baš zbog toga što su radile za vreme rata. S obzirom da Vlada Ilić nije imao svoju decu, protiv takve odluke odmah su se žalili njegovi bratanci i sestrići, ali bezuspešno. Nijedna olakšavajuća okolnost nije uzeta u obzir.

Spomeniku u Vlasotincu je zajednički za Vladu Popovića i njegova dva mlađa brata, Kostu i Borka. Piše da su njih trojica bili na osnivanju Jugoslovenske republikanske stranke 1920. u Beogradu i da su do kraja života ostali verni članovi stranke. U porodičnoj arhivi je sačuvana i fotografija kako su posle lokalnih izbora u Vlasotincu 1923. bili uhapšeni Kosta i Borko. Dakle, braća inženjeri Popovići su bili opozicija i za vreme kraljevine i za vreme socijalističke Jugoslavije. Zato im je komunistička vlast oduzela imovinu, a junačko držanje Vlade Popovića je potisnuto iz kolektivnog sećanja.

Na osnovu svega rečenog vidi se da je Vlada Popović bio veoma temperametan i bez dlake na jeziku. Na njegovom se primeru vidi zanimljiv spoj patrijarhalne srpske kulture sa novom evropskom. On je sačuvao stari ratnički i trgovački duh Vlasotinčanina, ali u skladu sa novim industrijskim dobom nadogradio ga nemačkim obrazovanjem i sokolskim idejama.Vlada P. Popović je svakako zaslužio da ga se setimo makar u godini jubileja – osam decenija nakon smrti.

 

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

4 Komentara
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Sladjana
15.10.2023. 18:34

Ovo je fivno sto ste objavili. Ali Vas molim da objavite i napisete o nasem velikom Generalu garde kralja Aleksandra Karadjordjevica . O Generalu kraljeve garde Aleksandru Stankovicu. Iz nasieg je kraja. To treba postovati.
Sladjana Stankovic

Sladjana
16.10.2023. 23:35
Odgovor za  JuGmedia

Da , znam. Hvala Vam. Inace je to moj pra deda.

Demos
16.10.2023. 13:11

Cetnici ili komunisti,koji su vece zlo?Mrtva trka.