Katarina Gavrilović je jedna mlada i svestrana osoba. Osnovne studije je završila na Fakultetu političkih nauka, smer Novinarstvo, a posle master studije Marketing menadžmenta na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Za razliku od mnogih njenih vršnjaka nije ostala u prestonici, već se vratila u Vlasotince.

Još kao učenica OŠ „Siniša Janić” pokazali ste interesovanje za novinarstvo. Sa Vaših šest drugarica izdavali ste list „7 veličanstvenih”. Kako se kod jedne devojčice javila želja da bude novinarka?

Većina mojih detinjih igara uključivala je neki nagoveštaj novinarstva – naučila sam da čitam zahvaljujući „Medenom meci”, „Junioru” i sestrinom „Đačkom dobu”, volela sam da budem ispred kamere, pisala sam vesti i izveštavala o porodičnim dešavanjima i bila voditeljka zamišljenih emisija… Kroz odrastanje ta ljubav nije nestajala – samo se nadograđivala, tako da smo u osnovnoj školi čitave tri školske godine sa drugaricama priređivale „7 veličanstvenih”. To jeste bila naivna, dečja priča, ali iz ove perspektive vidim da je bila prilično avangardna i neobična za taj uzrast. Naučila nas je odgovornosti, obavezama, poštovanju rokova i posvećenosti nečemu što je zavisilo isključivo od našeg angažovanja, a meni je bila jedan značajan korak ka oblikovanju svog talenta koji sam kasnije nastavila da razvijam i tokom srednjoškolskog obrazovanja.

U Gimnaziji „Stevan Jakovljević” ste redovno bili voditeljka školskih priredbi, a kasnije i drugih kulturnih dešavanja u Vlasotincu. Šta biste rekli o tom periodu života?

Na srednjoškolske dane gledam danas kao na period traženja i pronalaženja sebe. Tada sam konačno prepoznala i definisala svoje talente, slabosti, kao i smer u kojem ću ići. Imala sam sreće da, zahvaljujući profesorkama i profesorima u Gimnaziji, shvatim u čemu sam zapravo najbolja, što mi je pomoglo da potvrdim da ću i nadalje ostati verna svojoj želji iz detinjstva. Gimnazija me je ohrabrila da moje talente učinim vidljivim, prepoznatim i da pokušam da ih verifikujem akademskim zvanjem. To se pokazalo uspešnim i na svim prilikama i podršci sam veoma zahvalna.

Vaši nastavnici su primetili da pišete veoma zanimljive učeničke sastave. A kada ste napisali prvu pesmu?

Prvu pesmu napisala sam sa nepunih sedam godina i to su, za taj uzrast, bili zaista ozbiljni stihovi. Sećam se da su u porodici govorili da je pesma preozbiljna za sedam malih godina, što ja nisam razumela jer sam je napisala spontano, fluidno i u dahu. Kasnije sam se oprobala u pisanju na dijalektu, da bih se sada vratila refleksivnim, hermetičkim formama koje čuvam u beleškama na telefonu. Oprobavam se u različitim stilovima, eksperimentišem sa rimama i objavim na društvenim mrežama tek onda kada mi se učini da neću biti mirna sve dok konkretnu misao ne podelim sa drugima.

 Svoje pesme objavljujete na društvenim mrežama i povremeno učestvujete na pesničkim večerima. Šta biste rekli na primedbu da nedovoljno promovišete svoje stihove?

Poezija je način na koji savladavam i ispovljavam emocije i najbolje formulisano stanje mojih unutrašnjih borbi. Gotovo uvek inspiriše me jedna reč, sekvenca iz života i pesma nastane kroz nekoliko minuta, čak izbegavam da intervenišem kasnije, jer ne želim da narušim autentičnost iskazanih misli i osećanja. Nikada nisam pisala tek da nešto napišem i užasava me pritisak koji komercijalno pisanje sa sobom nosi. Često za sebe znam da kažem da pišem „poeziju u pokušaju”, želeći da se distanciram od pretencioznosti da sebe svrstam rame uz rame sa pesnicima i pesnikinjama čija dela imaju dokazanu umetničku vrednost. Sa druge strane, danas smo svedoci hiperprodukcije i komercijalizacije svega, pa i poezije i kulture uopšte – pesnikom, piscem i kritičarem naziva se svako ko svoje misli, formulisane kroz nekoliko improvizovanih strofa, podeli na društvenim mrežama. Negde između bekstva od pretencioznosti, ali i od doprinosa obesmišljavanju poezije, nalazi se odgovor na Vašu primedbu.

Kako ste se odlučili da studirate novinarstvo na Fakultetu političkih nauka?

Kada sam se, u četvrtoj godini srednje škole, našla pred izborom buduće profesije nisam imala nikakvu sumnju da će to biti novinarstvo. Druge mogućnosti nisam čak ni razmatrala. Jedino što je trebalo da odlučim bilo je da li ću studirati u Nišu ili Beogradu, budući da se modul Novinarstvo nalazi na različitim fakultetima – u Nišu na Filozofskom fakultetu, a u Beogradu na Fakultetu političkih nauka. Pregledala sam spisak predviđenih predmeta, izbor je pao na FPN i nisam se pokajala nijednog trenutka. Reč je o fakultetu koji mi je pružio širok spektar znanja iz različitih društvenih nauka koji je neophodan preduslov i teorijska podloga svakom profesionalnom novinaru da bi se dostojno i ispravno bavio svojom profesijom.

Master studije Marketing menadžmenta završili ste na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Šta biste rekli o tom zaokretu u profesionalnom razvoju?

Među studentima novinarstva u Beogradu zapravo je veoma uobičajeno da se, kada dođu do master studija, okrenu ka marketingu. Razlozi su različiti – od shvatanja realnosti da je novinarska profesija finansijski potcenjena, do želje da se jednostavno oprobaju u nečem novom.  Kada sam završila osnovne studije, imala sam utisak da sam dovoljno naučila o novinarstvu i želela sam da proširim svoja znanja i u nekoj drugoj oblasti, tako da su se master studije Marketing menadžmenta pokazale kao prigodna nadogradnja. Upravo zbog širokog obrazovanja, koje su mi pružile osnovne studije, lakše sam se adaptirala na promenu fakulteta i gradivo, koje je bilo prilično drugačije od onoga na šta sam navikla. Umesto filozofske, sociološke i političke terminologije susrela sam se sa isplativošću, profitom, istraživanjem tržišta i marketinškim analizama. Taj je zaokret, međutim, bio lakši zahvaljujući profesorima, koji su se sa strpljenjem posvetili svima nama koji smo na master studije došli sa drugih fakulteta.

Elem, trenutni utisak mi je da sam napravila ispravan korak, ali ko zna, možda u budućnosti poželim da i osnovne studije novinarstva nadogradim tim stepenom i tako u potpunosti zaokružim svoju FPN priču.

Retki su mladi ljudi sa akademskim zvanjem stečenim u Beogradu, a da su se vratili u Vlasotince. Da li je povratak u zavičaj sticaj okolnosti ili namerna odluka?

Iako možda na prvi pogled deluje paradoksalno, rekla bih da je povratak motivisan i jednim i drugim. Na drugoj godini studija zatekla nas je pandemija virusa Covid 19 tako da sam se vratila u Vlasotince, dok sam u Beograd išla samo zbog ispita. Onlajn nastava koja je tada uvedena potrajala je dovoljno dugo da se ponovo naviknem na to da budem u kod kuće i da počnem da razmišljam kako bih mogla da svoje obrazovanje uklopim u život u Vlasotincu, makar i zahvaljujući rastućim mogućnostima rada na daljinu. Nisam nikada bila isključiva da po svaku cenu želim da pobegnem iz „male dosadne sredine u kojoj se ništa ne dešava”, ali sam bila svesna da ću to, zbog posla, nekada možda morati da uradim, jer aktuelna dešavanja u zemlji nisu bila obećavajuća, a politički angažman radi dolaska do posla mi je, kao nekome ko je završio Fakultet političkih nauka, bio i ostao neprihvatljiv.

I kako to obično biva, sve je počelo da se dešava onako kako se život postara da se desi – neplanirano, iznenadno i neizbežno: pronašla sam ljubav, zatim posao i odlučila da ostanem u mestu za koje sam veoma vezana. Ovo, nažalost, nisu najsrećnija vremena za voljenu varoš i mlade entuzijaste, ali verujem da će se to promeniti.

Radite u kompaniji „Gruner Serbian”. Otkud Vi u toj kompaniji i na kojoj poziciji radite?

Priča o mom prvom zvaničnom radnom iskustvu upravo je ilustracija čuvene izreke da se sve dešava sa razlogom.

U „Gruner Serbian” došla sam sa namerom da ispunim predispitnu obavezu – odnosno – obavim dvonedeljnu stručnu praksu. Međutim, nakon dve nedelje, a na osnovu mog obrazovnog profila master studija, ponuđena mi je prilika da svoj profesionalni put započnem i nastavim u kompaniji i to u sektoru marketinga. U međuvremenu sam završila i master studije.

Bila sam zaista zahvalna što je moj potencijal prepoznat, ali i što sam od početka imala prostor da predlažem, da doprinosim i preuzimam odgovornost, te da odmah počnem da primenjujem znanje stečeno na fakultetu.

Tokom ovih godinu dana imala sam priliku da steknem veliko iskustvo i to u različitim segmentima marketinga – od digitalnog marketinga, preko dizajna i brendiranja, do direktnog rada sa klijentima i organizacije sajamskih nastupa. Danas sam deo Marketing tima i aktivno učestvujem u raznim projektima, kroz koje svakodnevno učim i razvijam se.

Novinarstvo, poezija i marketing. Kako gledate na ova Vaša interesovanja u budućnosti?

Tek kada vidim ovako jednu reč pored druge zapravo shvatam koliko se sva ova interesovanja nadovezuju čineći skladnu celinu i verujem da to, u ekspanziji značaja društvenih mreža i mogućnostima koje ona pruža, može pogodovati ostvarivanju nekih mojih nedosanjanih snova. Imam dosta ideja koje bih volela da realizujem, aktivno ih razrađujem i otvorena sam za sve mogućnosti koje su preda mnom.

Ne volim da pričam o planovima, jer su me životna dešavanja gotovo uvek demantovala – što pozitivno, što negativno – ali sam sigurna da ni od jednog nisam i neću odustati: poezija je moj prvi talenat, novinarstvo je moja prva ljubav, a marketing – prvi posao i mislim da je takva kombinacija „prvih” početak jedne lepe priče.

Može li za kraj jedna pesma?

Mali život

Borba za život još nije počela

a smrt diše za svakim vratom potpuno isto

Neonske reklame narušavaju intimu

Svetla otkrivaju zaleđene grimase

Smrt je dobra dok kuca na tuđa vrata

Mase kliču životu da bi ih poštedela

Reka je večeras ponovo nadošla

Pahulje stidljivo putuju u njenom kupeu

Žedna usta žale za velikim vodama

Gorućim srcima dovoljna je i kap

Flert sa smrću je očaravajuće opasan

Toplota vatre topi gumene kosti

Oči se slivaju niz usahle obraze

I postaju velika mutna bara

U kojoj se kupa mesečevo bledilo

Niko neće primetiti kišnu kap

koja se u tišini kotrlja niz flekavo staklo.