Pisac, novinar, muzičar i privrednik Nenad Popović iz Vlasotince, poznat pod nadimkom Nade, praunuk je Gavrila Popovića, unuk Petra i sin Tihomira. Ljiljana Pavić, supruga scenariste Siniše Pavića, takođe je praunuka Gavrila Popovića. Kao živi svedok ugleda ove porodice stoji mlin na Vlasini, koji je zahvaljujući seriji „Porodično blago“ postao poznat i onima koji nikad nisu došli u Vlasotince. Međutim, ovo je samo deo priče, jer o doprinosu Popovića za Vlasotince i Srbiju potrebno je napisati feljton.

Nenad T. Popović (1910-1978), bio je bubnjar vlasotinačkog džez orkestra „Maroko“ i novinar Leskovačkog glasnika, gde je napisao desetak tesktova, od kojih su dva, ponovo objavljena, privukla pažnju čitalaca Jugmedie. Tragajući za više datalja o životu ovog neobičnog čoveka stupili smo u kontakt sa njegovom ćerkom Mirjanom Popović Nikolovski iz Zemuna.

„Moj tata rođen je u Vlasotincu 1910. godine, a sa dve godine ostaje bez majke Ljubice, devojačko Valčić.  Baka je umrla od tuberkuloze u svojim ranim dvadesetim. https://jugmedia.rs/bolest-od-koje-je-preminuo-svaki-sesti-vlasotincanin/

Nikada nije saznao ko ga je, posle smrti majke, poslao na godinu dana na ostrvo Lokrum, gde je vreme provodio sa časnim sestrama, uživajuci u lepotama prirode i mora. Sa radošću se toga sećao. Verovatno je to bio neko iz porodice Valčić, poznatih bankara, možda baš čuveni Milan Valčić. Pošto se deda Tihomir ponovo oženio, brigu o tati preuzima tetka Branka, dedina rođena sestra. Iako je prvo i jedino dete svojih roditelja, on odrasta u drugoj sredini sa braćom i sestrom od tetke, osećajući ih kao svoje najrođenije do kraja života “, započinje priču Mirjana Popović Nikolovski.

 Nenad Popović je od najranije mladosti pokazao sklonost kao književnosti i muzici,  a po tome ga najviše pamte potomci i prijatelji.

„Kako god, tata je izrastao u sjajnog čoveka, izuzetnu ličnost nama na radost i ponos. Voleo je književnost. Stan mi je prepun svetskih bestselera, knjiga koje je on sakupljao. I sam je pisao pesme i pripovetke,  ali skoro ništa nije sačuvano. To me podstaklo da postanem nastavnica srpskohrvatskog jezika, mada se nikad nisam time profesionalno bavila.  Voleo je muziku, svirao u džez orkestru Maroko u Vlasotincu. Kasnije je udarao u vrata po taktu slušajući muziku, a mi se kao deca smejali i oduševljavali. Njegov veliki prijatelj i kolega iz orkestra bio je časovničar Vladimir Cokanović, čija radnja i danas postoji u Vlasotincu. Kad sam se rodila čika Vladeta mi je kupio minđuše, koje čuvam kao dragu uspomenu“, rekla je o umetničkim skonostima Nenadova ćerka.

Naša sagovornica nije ni znala da joj je otac pisao za Leskovački glasnik i baš se prijatno iznenadila kad je pročitala reportaže o Vlasotincu između dva svetska rata.

https://jugmedia.rs/vlasina-je-od-starina-bila-magnet-za-kupace-a-vlasotince-vazdusna-banja/

„Eto, zahvaljujući vama, nešto je isplivalo na svetlost dana posle toliko godina. Pisao je u čuvenom listu Vreme, obilazio razne destinacije izveštavajući o svemu i svačemu. Mislim da je za njih počeo da piše još u Vlasotincu, a sigurno je najviše pisao u prvim godinama života u Beogradu. Kasnije će Zoran Popović, takođe iz naše familije, imati uspešnu novinarsku karijeru u Politici “, objašnjava Mirjana sa žaljenjem, što je malo sačuvanih očevih novinarskih radova.           

Nenad Popović je rodnu varoš napustio uoči Drugog svetskog rata i nastanio se u Zemunu, gde i danas žive njegovi potomci. Tamo je radio u raznim preduzećima, a jedno vreme je bio zastupnik Vinarske zadruge u prestonici.         

„Prošlo je mnogo vremena od kako je tata otišao u veliki grad boreći se za opstanak. Našao prvi posao, skućio se, stvorio porodicu i paralelno studirao. Jedno vreme je imao i svoju fabriku impregnacije, potom je bio sekretar na Bežanijskoj kosi. Uspeo je da se sam izdigne i izbori za bolji život. Ono što je bitno za Vlasotinčane, zahvaljujući mom tati, u centru Zemuna nalazio se Podrum „Vlasina“, tačnije na samoj obali Dunava, preko puta Stare kapetanije i nadasve čuvenog restorana Venecija, tamo gde puca pogled na Rit i Kubike. Danas je to trošna, oronula zgrada, na kojoj je zub vremena ostavio trag, a nekada je bila stecište boema, sjajnih mladih ljudi okupljenih oko mog tate, koji je nadasve širio radost, osmeh i ljubav prema svom rodnom Vlasotincu, vlasotinačkim vinogradima i vinu“, ukratko je Mirjana opisala Nenadov profesionalni put.

Nenad Popović je posle Drugog svetskog rata rado dolazio u Vlasotince kod rodbine i prijatelja. U časovničarskoj radnji Cokanovića i danas se čuvaju Nenadove fotografije.

 „Vezu sa Vlasotincem nikada nije prekinuo. Uvek se vraćao svojim korenima, održavao kontakte sa rodbinom, pomagao ih i posećivao. Nama je često pričao o detinjstvu, vremenu pored mlina, Vlasine i vinogradima, što i ja pamtim kao dete. Pričao bi sa toliko radosti i topline, pri čemu mu osmeh ne bi silazio sa lica, a to je onako vlasotinački, slatko i milozvučno, volela sam da ga slušam. Tu ljubav je preneo i utkao u svaku poru moga bića, učinio da Vlasotince osećam kao deo sebe. Nekoliko puta sam bila u tatinoj varoši i pamtim svaki trenutak koji sam provela. To bi bilo obično leti u vreme vašara. Ta porodična okupljanja su bila nešto dragoceno, jer je već tada familija bila rasuta po celom svetu. Pamtim izlete do Manastirišta i Boljara, roštiljanje pored reke Rastavnice… To je neka lepa nostalgija kojoj se čovek vraća kako bi obnovio životnu energiju“, priseća se sa setom naša sagovornica.

Mirjana je majka troje dece, dva sina i jedne ćerke. Njen otac umire 1978. godine, a u znak sećanja na njega, pet godina kasnije, Mirjana svom sinu daje ime Nenad. „ Bio je veliki šok kada smo ga izgubili. Ali, on je i dalje tu, prisutan u mislima, osećanjima, živi u nama kao deo naše prošlosti, a njegova dela ostaju zanavek. Тata je umetnički gen preneo na nas. Bila sam balerina, pa kasnije i 20 godina profesor u Baletskој školi „Lujo Davičo“. Moja je ćerka balеrina u Narodnom pozorištu, a i unuka ide njenim stopama. Moja oba sina takođe se bave muzikom. Svakako je najuspešniji u familiji dr Dragoslav B. Petrović, moj brat od tetke po ocu, koji je bio dirigent vojnih orkestara u Nišu i Beogradu i Niškog big benda. On je u Vlasotincu poznat pod nadimkom Dragan Džimi i kao član rok sastava „Rubini“, koji je krajem 60-ih imao uspeha na Beogradskoj gitarijadi. Pre neku godinu on je napisao zbirku „Purjakovi i druge priče“, gde pominje neke detalje iz života Popovića. Tako od mog oca do danas postoji neka umetnička žica koja traje već sto godina“, završava svoju priču Mirjana Popović Nikolovski.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.