Najpoznatiji Vlasotinčanin iz mašte je Borivoje Šurdilović Šurda, kojeg je maestralno odglumio Ljubiša Samardžić. Zahvaljujući Siniši Paviću i njegovoj supruzi Ljiljani, Vlasotince je dobilo odličnu reklamu u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je bila država od 24 miliona stanovnika. Serija „Vruć vetar“ živi i posle 40 godina, ali varoš iz koje je glavni junak nije uspela da iskoristi tu popularnost u turističke svrhe.

Serija je gledana u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Češkoj, Austriji… Urađene su i sociološke analize tog fenomena. Šurda je tipičan Jugosloven. Voli da uživa u životu, ne voli da radi, bori se za svoja prava, kroz život ide srcem, ne poštuje autoritete… Očigledno da je taj društveni milje dobro poznat svim postkomunističkim državama Evrope, bez obzira na lokalne razlike, jer je u njima „Vruć vetar“ popularan.

Siniša Pavić kaže da je 10 epizoda pisao skoro tri godine i da je to njegov najbolje napisan tekst. Snimanje je trajalo osam meseci 1979. godine, a premijera u prvoj polovini 1980. Scenarista je lepo objasnio zašto je glavni junak Vlasotinčanin. Nije tu reč samo o čoveku iz zavičaja njegove supruge, nego o jednom specifičnom mentalitetu.

„Kad sam počeo da radim „Vruć vetar“, bilo je vreme kad sam upoznao ovaj svet u Vlasotincu. Živeći u Vlasotincu, ja sam rekao Ljilji da bi ovde i Gogolj imao materijala koliko hoće, toliko su ljudi interesatni i duhoviti. Njihov je jezik duhovit, to je poseban dijalekat, ali imaju oni svoj šmek kao kad gledate seriju „Malo misto“. To je šmek koji je blizak mediteranskom pogledu na svet širokom, ležernom i ljudskom, gde je mnogo važnije kako živiš, s kim živiš nego koliko imaš“, rekao je Siniša Pavić.

Tu je upoznao jednog berberina, koji je bio dobar berberin kod koga su se svi okupljalji, jer je bio i dobar kozer, on je bio beskrajno šarmantan i zanimljiv. Ali, on nije hteo da bude berberin, hteo je da peva.

„Uzme uveče mikrofon od pevačice u Parku na obali Vlasine, pa onda peva. Meni je onda, kao ideja za seriju, pao na pamet čovek, koji nije zadovoljan svojim mestom u svetu, a naročito poslom koji radi“, kazao je Siniša Pavić.

U Vlasotincu i danas pričaju kako je snimana serija, kakav je utisak ostavila ekipa na meštane, ko je kakav od glumaca… Vlasotinčani će vam sa ponosom govoriti o lokacijama na kojima je snimana serija: hotel Grozd, Golubarsko, Šurdina kuća u blizini Mlina, put uz Vlasinu prema Svođu, selo Šišava…

Posebno se prepičavaju detalji iz hotela Grozd, gde je snimljena pesma „A sad adio“, koja živi svoj paralelni život mimo serije kao nezvanična himna gastarbajtera. Dosta Vlasotinčana je ovekovečeno na tom snimku dok su bili statisti u tad novom hotelu.

Mnogi i danas znaju za Vlasotince baš zahvaljujući seriji „Vruć vetar“, a nije reč samo o jugonostalgičarima, već i o onima koji su rođeni posle raspada Jugoslavije. Jedan od njih je i Viktor Cvetić, Srbin iz Skoplja rođen 1992. godine. On je prvi put došao u Vlasotince samo kako bi upoznao rodno mesto Šurde.

„Desilo se to kasnih 90-ih godina, godina rata i tranzicije, tokom mentalnih preloma našeg društva, mi smo uvek pronalazili odušak od sive realnosti u maestralnom Šurdi. On je bio i ostao jedan od najinteresantnih likova, ali ne mogu ga uporediti ni sa kim koga poznajem, a to je zašto što Šurde ima pomalo u svakom od nas. Često nam skače pritisak, pa onda boli glava, volimo more, volimo Grčku, volimo paradajz, svako od nas je pomalo izgubljen u životu i svako od nas ima po nekog u Nemačkoj koji je otišao trbuhom za kruhom. Šurda je epitom našeg mentaliteta“, izjavio je Viktor Cvetić.

Vlasotince bi uz nevelika ulaganja moglo da iskoristi popularnosti Šurde za razvoj turizma.

Poslednjih godina urađen je mural zahvaljujući najviše umetniku Slobodanu Radosavljeviću. To je postalo omiljeno mesto za fotografisanje. Otvorena je kafana „Vruć vetar“ gde se nalazi portret popularnog junaka.

Međutim, žalosno je što hotel Grozd tavori u galimatijasu privatizacije, pa izgleda zapušteno i neugledno. Kuća rođaka Ljiljane Pavić, koja je bila u seriji dom Šurdinih roditelja i dalje postoji gotovo u istom stanju kao pre 40 godina. Vlasnici žive u Beogradu i retko dolaze. Kada bi bilo svesti i postojala strategija, lokalna samouprava bi od njih otkupila kuću i napravila spomen-kuću Šurdi i „Vrućem vetru“. Sama lokacija kuće je idealna za posete. U blizini ima nekoliko posećenih ugostiteljskih objekata, gradsko jezero, mlin, kej, Staro groblje… Takvu inicijativu sigurno bi podržali Siniša i Ljiljana Pavić, koji su više od dve decenije stalni žitelji Vlasotinca.

Podrška bi došla i od Žarka Samardžića, rođenog Ljubišinog brata, koji ima simpatije prema Vlasotincu. To bi bila prilika da se zabeleže anegdote sa snimanja serije, da se prikupe fotografije i tome slično.

Neki od aktera nisu među živima, ali ih ima dovoljno da se taj posao valjano uradi.

Tokom protekle godine izneo sam više predloga kako bi se obogatila turistička ponuda Vlasotinca i biću srećan da se bar jedan od njih realizuje. Hvala svima koji su reagovali na ove predloge. Priča o razvoju turizma kod nas stara je već 100 godina, a svi dobro znamo šta je urađeno.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.