Voz, najnemirnija mašina koju je ljudska ruka stvorila. Neki kažu da od aviona nema galantnije mašine i da jedan tip želje ili nada ljudskog duha da dobije krilja, da preleti preko svojih problema i oseti slobodu. Često kad sedam u voz od Soluna do Beograda, zapitam se: šta je ovo, je li ovo samo jedno putovanje sa mnogim stranicama i na kraju svi završavamo na jednom mestu? Je li ovo put koji unapred znamo kako će se završiti, ili je ovo putovanje čiji kraj je nepoznat?

Satima sam čekao na peronu, gledao kako dolaze i odlaze vozovi; to je bio fascinantan prizor. Ljudi su ulazili i kretali se ka svojim destinacijama, nepoznatim za moju dušu i moj život. Svako od njih je živeo svoj život, svoju knjigu u kojoj su oni heroji svoje zemaljske avanture. Pitao sam se kako život spaja ljude? Je li to sudbina ili samo slučajni susret? Da li je to perfektan sinhronizam: staneš dve minute ranije ujutro, promašiš ga, dve minute kasnije propustiš ga…

Rimska boginja Fortuna zna tvoj put. Ponekad u jednom trenutku ti daje sve, a u drugom ti oduzima sve, ako želi da ti podari najveći dar ovog života, poslaće ti nekog ko će ti život promeniti, kazali su stari Rimljani.

Popeo sam se u voz, kontrolor ispred mene zaustavio se, pogledao me i kroz stidljiv osmeh upitao: „Gde ćeš, brate ratniče?“ Ja sam ga pogledao i nisam mogao da ne pitam: „Zašto ‘ratniče’, poštovani gospodine?“ On mi je odgovorio: „Mlad si momak, imaćeš još vremena da učiš. Iza nas je Zejtinlik, moj pradeda tamo spava u večnom miru. Video sam te juče kako ostavljaš cveće ispred jednog groba“. Na to sam samo dodatno rekao: „Da, moj čukundeda je sahranjen tu, tu počiva, tu  leži sa svojim snovima, željama i neispunjenim trenucima…“

Šta je život i kako nas on demantuje?

Ipak, ovo je nesvesno putovanje. Koliko ljudi smo sreli, a da nismo znali da su naši preci možda bili zajedno, ratovali zajedno, preživeli velike tragedije zajedno. Ipak, voz zna svoju destinaciju pre nego što mi znamo. Zagrlili smo se, pozdravili smo se, Bog zna kroz šta su prošli naši preci da bi zajedno bili sahranjeni na Zejtinliku. Jedan napustio porodicu u Gornjem Milanovcu, drugi bio dobrovoljac iz Grčke koji je dao život za narod s kojim ga je samo vera povezivala.

Shvatio sam samo jedno: oni su preživeli put rata da bismo mi živeli na ostrvu mira. Ušao sam u svoj kupe, ostavio svoj bagaž, a bagaž mog iskustva tri puta pokušavao sam preživeti, razumeti, izvući neki smisao koji je vredan upisa u moj putopis. Izvadio sam iz tašne jednu svesku i počeo pisati. Ispred mene je sedeo stariji gospodin, koji je samo gledao kroz prozor, pitao sam se… Koju li stanicu života živi? Šta nosi u sebi od bagaža iskustva, proživljenih emocija, avantura, doživljenih ljubavi? Šta li ovaj čovek ima u životnoj knjizi da tako galantno i mirno gleda kroz prozor, na ovaj prelep zalazak sunca koji je bio prekrasan, samo još jedan prikaz Božijih ruku, koje vešto slikaju ono što čak ni najbolji slikar ne može naslikati – prirodnu lepotu.

Starac je bio obučen kao pravi gospodin; u jednoj ruci je nosio cveće, a u drugoj sliku. Nisam želeo da ga prekinem u njegovom miru. Nakon 20 minuta, sunce je zaspalo iza prelepih planina, a ja sam ga pitao na grčkom.