LESKOVAC – Na jugu Srbije nastale su mnoge ljubavne narodne pesme koje sa srpske muzičke scene nisu uspele da oteraju ni poplave folka i popa, ali sve one uglavnom se vezuju za staro Vranje i Vranjance.

Međutim, malo je onih koji znaju da su neke od najpopularnijih, takozvanih vranjanskih pesama, poput „Dude, belo Dude„, „Što si Leno na golemo“ ili „Slavuj pile ne poj rano„, nastale zapravo u Leskovcu i to još u tursko doba.

Stariji Leskovčani smatraju zapravo da su one vremenom istrgnute iz bogate ovdašnje muzičke riznice dobile razgranate melodijske oblike i uz neznatne izmene tekstova ponuđene pevačima koji su se njima proslavili.

„Leskovac je na taj način pokraden, ali ko nam je kriv što mi nismo prvi stigli do Staniše Stošića i Vasilije Radojčić„, komentariše Branko Conić, pevač, profesor muzike u penziji i autor više pesama vezanih za Leskovac.

Conić, kao i Leskovčanin Stefan Cvetković, poznatiji kao doktor Ceci, koji sada živi u Beogradu, pričaju da je najveća krađa urađena kod takozvanih gradskih leskovačkih ljubavnih pesama: „Sadila Moma kraj Morave lojze“, „Šareno pile po gori pejaše“ i „More vraćaj konja Abdul Ćerim-ago“, takođe nastale u Leskovcu, a njihove tvrdnje da je reč o autentičnim pesmama iz ovog kraja potkrepio je u svojoj knjizi „Narodne melodije leskovačkog kraja“ i Miodrag A. Vasiljević. Knjiga je štampana 1960. godine pod pokroviteljstvom Srpske akademije nauka i Muzikološkog instituta iz Beograda.

Tako je, na primer, „Dude, belo Dude“, ispevao Dušan Nikolić iz Leskovca, a pesmu „Da ima voda studena, Radule“, koju je pevala Bilja Krstić u filmu „Zona Zamfirova“, napisao Vladimir Cvetković iz Vlasotinca. „More vraćaj konja Abdul Ćerim-ago, Pišman ćeš da budeš“ ispevao je Sotir-Tira Kapisazović, takođe iz Leskovca.

Dude, belo Dude
„Dude, mori, Dude, belo Dude,
doma li si, Dude, sama li si,
doma li si, Dude, sama li si?“
„Doma jesam, ludo, sama nesam:
doma su mi, ludo, stara majka,
stara majka, ludo, i star tatko.“
„Ne se krši, Dude, ne se lomi,
gore dole, Dude, niz čaršija,
gore dole, Dude, niz čaršija.
Napravi me, Dude, načini me
suvo drvo, Dude, javorovo,
suvo drvo, Dude, javorovo.“

No, za razliku o, zaista autentičnim vranjskim pesama, kao što je ona „Dimitrije, sine Mitre„, u Leskovcu se gotovo ništa ne zna o likovima iz gradskih ljubavnih pesama, niti kako su one nastale. Postoje legende samo o nekoliko i to manje poznatih.

Nekada veoma popularna pesma u leskovačkom kraju „Zašto Sike, zašto„, piše Vasiljević, odnosi se na neku od slobodnijih Leskovčanki koja je često zalazila u turski miralaj (okružno načelništvo), na čijem se mestu danas nalazi Gradski muzej. Sika je inspirisala i Stanislava Biničkog da napiše jednu orkestarsku minijaturu.

Conić misli da je Sika zapravo bila neka lepa i stasita Stana o kojoj je kao dečak slušao priče.

„Stanina majka bila je posramljena što joj ćerka odlazi pod begov šator i stalno joj postavlja isto pitanje – Zašto Sike, zašto!? Ona joj je na to odgovarala da mora da ide jer je beg zove kavu da mu kuva, vino da mu služi i lice da mu ljubi dok mu banda svira, a on uživa. Turci su nešto kasnije oterani iz Leskovca, a Stana-Sike je ostanala baba-devojka. Tako su naši stari pričali o toj pesmi koju je zapisao Dobrivoje Kapisazović„, priča Conić.

Živa je i legenda o pesmi „Cveto, mori Cveto, Cveto mađijarke„, nastaloj na osnovu patnje izvesnog Milutina koji je proćerdao poveće očevo imanje zarad ljubavi krčmarice Cvete. Zbog nje je, pored imanja, prodao i ono što mu je bilo najdraže – svog konja i na kraju je toliko osiromašio da nije imao šta da jede. No i pored tolikih žrtava, Cveta se nije dala Milutinu, pa je ovaj šetao tadašnjom turskom kasabom i kleo je naglas i nazivao je mađijarkom.

U zbirci Miodraga Vasiljevića nalaze se pedesetak sličnih pesama koje se danas pevaju samo u najužim krugovima.

Iako još sveža pesma, on ne želi da otkriva kako je nastala.

„Ja sam star i oženjen i o tome se ne priča“, smeje se pevač u još dobroj pevačkoj formi.

„Te stare leskovačke pesme pevam u užem društvu, sa prijateljima koji ih osećaju i razumeju leskovački melos. Ponekad se neka od njih čuje na Radio Beogradu kao arhivska pesma i to je sve. Dok sam aktivnije pevao po Beogradu nisam uspevao svoje slušaoce da ubedim da su one najpopularnije, takozvane vranjske pesme, zapravo leskovačke. Žao mi je što nismo uspeli da afirmišemo svoju pevačku baštinu„, priča Cvetković, inače, otac poznatog glumca Svetozara Cvetkovića.

Profesor Conić ima slično iskustvo.

„Bio sam primoran da naslov leskovačke pesme „U Leskovcu nekad beše“ promenim u „Na Dorćolu nekad beše“ dok sam pevao u Beogradu“, kaže Conić koji je i sam autor nekoliko ljubavnih i meraklijskih pesama, poput pesme „Mirjana„.

BLIC-ARHIVA

Autor: MILICA IVANOVIĆ