Kad vam kažu da se sećaju kao danas, prvo treba da ih pitate da li su videli i čuli svojim očima i ušima i koje su mirise osetili dok se to dešavalo. Jer mirisi su ono što nikada, ama baš nikada ne zaboravljamo, i oni, u većini slučajeva, određuju antipatiju ili empatiju prema nekom događaju, ma koliko on bio pozitivan ili negativan.

PETI OKTOBAR

Deo moje porodice, zapravo suprug, bio je na onim čuvenim i krvavim protestima protiv Miloševićevog režima u Beogradu 9. marta 1991. godine, bez obzira što se i tada iz Leskovca putovalo dugačko, a već sutradan na vratima su stajala dvojica pripadnika DB-a. Ljubazni, nasmejani, jedan srednjih godina, drugi mlađi. Poznavali smo ih sa protesta i tribina. Suprug je znao šta treba da čini. Obukao se i krenuo. Narednih 10 sati provela sam u neopisivim brigama koje su izazivale priče o premlaćivanjima, a decu sam svesno obmanjivala da je tata otišao poslom.

Vratio se živ i zdrav, ali vidno psihički uzdrman. No, kako poseduje jak duh, već sutradan zbijao je šale, a noć je proveo spavajući kao jagnje. 1992. godine, ispred Skupštine u Beogradu, protesti, potom šetnje, a ja s rođacima i detetom na njima. „Pašće“, mislili smo, jer nikada više ljudi na ulicama. Nisu. Bilo je sličnih protesta mnogo. Na nekima sam bila ja, na drugim suprug, no na onim najvažnijim, onim od 5. oktobra, nismo mogli, jer su se protesti danima odvijali i u Leskovcu, a ja sam morala da izveštavam.

Tokom tih protesta upoznala sam svakog policajca i sve terenske pripadnike DB-a. S ovim prvim sam menjala po koju reč, ove druge zaobilazila, kao i danas.

I tako, između dva izveštaja, trčeći kući da ih pošaljem, pa se hitno vraćajući, na Širokoj Čaršiji u centru Leskovca poveća grupa demonstranata hoće da uđe u zgradu gde se na jednom od spratova nalazila TV Leskovac. Čuli su da se preuzima TV Bastilja u Beogradu.

Ispred, koleginica, tada simpatizer SPS, sada žestoki protivnik istih, stoji pored mene i psuje demonstrante. Imala je lične interese. Družile smo se, ali ovoga puta nisam imala volju ni vreme za svađu. Pokušavajući da se probijem kroz masu, koju su iznutra zadržavali svojim telima policajci, zvoni moj novi debeli mobilni telefon.

„Uključenje u 18, treba nam i izjava jednog demonstranta“, kaže urednik DW, isti onaj kome sam poslala namontirani izveštaj za emisiju u 16 sati. Naravno, nije čuo moju psovku jer sam opsovala kad je spustio slušalicu. Narod tada ni ranije nije imao strah kao danas. Imao je nadu. Uzela sam tri, ne jednu izjavu, a potom žurba. Krenem prostorom iza Rupe, prljavim uzanim delom gde su se ujutro videli špricevi i gde je smrdelo na amonijak. I tu sretnem kordon policije pod punom opremom za razbijanje demonstracija. Napred komandir, ostali za njim. Žure.

POLICIJA

„Ej, stani, gde ćete“, pitam komandira hvatajući ga za ruku. Smelo, naravno, ali on, za divno čudo, zastade.

„Imamo naredbu, prebiće ove tvoje kolege iz televizije“, kaže.

„Neće“, odgovaram. „Imaju samo jedan cilj“.

„Koji?“.

„Da izbace direktora iz televizije jer im se mnogo zamerio“.

Vidim gleda kroz mene, a ja koristim njegovu mirnoću, dok mi iza mašu neki od policajaca, a drugi gledaju scenu zbunjeno.

„Slušaj, ne brukajte se. VRATITE SE, BEOGRAD SE PREDAO!“, vičem iz sveg glasa, ali, ipak s respektom jer on je – policajac s lisicama, pendrekom i pištoljem. Deo vlasti.

„Kako se predao?“, pita me zapanjeno.

I tu ja sada počinjem da prepričavam da u Beogradu Skupština gori, da su mnoge policijske stanice zauzete ili se predale dobrovoljno, da je sa ulica povučena policija i žandarmerija i da se priča da će Specijalna jedinica preći na stranu novih pobednika, te da se ne brukaju sada da tuku narod ako su već sve vreme, bar u Leskovcu, bili korektni.

„U, bog te, niko mi nije rekao“, odgovara i odmah se hvata za onaj njihov „mobilni“.

Pravim se da ne čujem, pomeram se korak-dva, ali otuda iz centrale čujem: „Bez sile, samo ga snagom izvučite, a sa demonstrantima pregovaračke metode.“

Komandir kao da je zaboravio na mene. Iz grupe po prezimenu poziva jednog civila. Da, shvatam, on je pregovarač.

„Ajde“, kaže bez povišenog tona svojim kolegama sa brižnim izrazima na licu.

Stojim još i merim se s minutima zbog onog izveštaja. Komandir se odjednom izdvaja iz grupe i vraća se.

„Hvala ti, veoma mi je značila ova informacija. Ne brini, neće biti nasilja“, priča glasnije jer u tom momentu sa bine se pušta poznata muzika, a voditelj bruji kroz mikrofon.

Samo mu mahnem uz osmeh i trkom do parkiranog „juga“. U izveštaju, koji su zbog brzine montirali u redakciji DW, kažem da je sve prošlo bez nasilja i da su Televiziju Leskovac preuzeli demonstranti. Riskirala sam.

Sve ostalo nisam videla, ali su pričali oni koji jesu. Jedni da je direktor pao u nesvest, pa ga je hitna pomoć izvela na nosilima, drugi da je glumio, a treći da je bilo i potezanje noževa sa strane demonstranata.

Tek, rukovodstvo se brzo promenilo, kao i uređivačka politika, ali su svoje šape na tu televiziju već za nedelju dana stavile druge vlasti. Jer Televizija Leskovac je tada bila javni servis građana, a privatnih medija nije bilo.

Danas je 5. oktobar 2024. godina. Prošlo je četvrt veka, a ja još osećam onaj smrad od amonijaka. Tu noć završila sam na ulici, odakle sam za domaće medije, srpske, non-stop izveštavala telefonom, odnosno diktirala, a u 22 sata se još jednom uključila direktno u program DW. Posle toga sam se priključila narodnom veselju.

NOVINARI

Tada sam mislila da je i za nas novinare došlo vreme slobode. Radost je, međutim, trajala, bar za mene, samo 10 sati. Nove buduće vlasti su me već sutradan, 6. oktobra, žestoko napale na pres konferenciji zbog „crnih trojki“, koje su rano ujutro upale u četiri društvena preduzeća da bi na silu izbacile direktore, a ja o tome izvestila Betu. Vest je obišla svet. Jer, za mene to nije bila demokratija zbog koje sam 10 godina provela na ulici.

Nažalost, možda neki jesu dobili slobodu, drugi napunili džepove, zasigurno se stvorila nova elita, posebno od 2012., jer oni pre njih su se isuviše brzo smenjivali pa nije bilo vremena. Politička elita je oblikovala ekonomsku. Jaz između te elite i ostatka naroda nikada veći, a kritika na račun vlasti donosi kaznene poene koje čitalac ne vidi.

Međutim, znam za mnoge kolege novinare, čast nekolicini, i one koji sebe tako doživljavaju, da za njih ni u jednom sistemu, iliti režimu, nije bilo krize, pre svega krize savesti. Jer su za sve vlasti radile po onoj narodnoj, možda i mudroj – veži konja gde ti gazda kaže.

Sada, posle toliko godina, često sama sa sobom polemišem. Da li su, pitam se, oni bili srećni ili ja što sam težila i uglavnom izborila slobodu, pri tom računajući cehove koje sam plaćala?

Tu ne mislim na ledene poglede, na prozivke, na epitete i na, a jeste tako, mržnju s kojom sam se sretala i s kojom se i danas srećem. Mislim pre svega na političko-medijske kampanje vođene protiv mene, a diktirane iz jednog centra, i mislim na obavezna tri leka koja svakoga jutra popijem zbog stresa preživljenog pre 13 godina.

No, evo, dok ovo pišem, mislim da sam, uprkos svemu, uprkos onim stres-lekovima, da sam i srećna i da mi je savest mirna. Savest mi je mirna i danas, posle toliko decenija rada u novinarstvu. Jer niko neće uprti prst u mene i reći – potplatio sam je. Niko neće reći da sam mu smestila, da sam bila neprofesionalna, da sam bila lična, da sam mrzela. Odlično znaju da je bilo samo istine, a istina uvek boli.

I nije me tome naučio Peti oktobar. Učili su me mnogo ranije bardovi, učili su me timovi, zapravo sam krala zanat od njih. Da, moguće je da mi je to bila jedina krađa u životu. I ne stidim se, ali znam da sam zbog toga pred mnogima grešna.

MIRIS SLOBODE

Ono što oni nesrećnici, uvlakači i takojevići ne znaju to je da se sloboda teško osvaja, ali kada je jednom osetiš, kad osetiš njen miris,  automatski pokidaš nevidljive okove, u glavi i srcu i postaješ slobodan čovek. Sa slobodom dolazi i sreća i spokoj i ljubav. Sa slobodom letiš, sa slobodom voliš, sa slobodom se ne bojiš, sa slobodom moraš malo i da se sekiraš, ali sloboda ti pruža i ravnotežu, pa se sekiracija brzo smiri.

A novac, taj prokleti afrodizijak, jer su naše kolege iz Beograda izmislile samofinansiranje, dođe i ode. Jedna generacija zaradi, druga prokocka. I kada se odlazi, ili kada ti se desi da pomisliš da nećeš dočekati pad, u toj sekundi sećaš se samo događaja po mirisima i ukusima, a MIRIS SLOBODE ti tada sve proživljeno učini lepim. Znam, padala sam.

P.S. Posle tog 6. oktobra vodila sam beleške sve do 2022. godine, koje sam zagubila, zaturila i baš danas, na ovu godišnjicu, ih pronašla. Knjiga će se zvati DOSIJE LESKOVAČKOG NOVINARSTVA, ako me vreme ne pretekne.