Šetajući se između rafova marketa u blizini svoje kuće,  prilazio sam kasi i u tom trenutku mi je zazvonio telefon. Javio sam se, sa druge strane čuo rečenicu „Kupi voćni sok“, i karakterističan zvuk kada se prekida veza. Već umoran od posla i trgovine, dovlačim se lagano do police sa napicima. Moram dobro paziti šta biram, svako od nas ima svoje favorite, a zajedničkih imenitelja je malo. Ugledam jedan, uzimam i slučajno (dok ga sa visine spuštam u korpu), na užoj strani ambalaže, u masi slova, ugledam broj 5.

Al’ je neko bio dobar đak, čista petica. U poslednje vreme ne obraćam pažnju na natpise, ali sam bio siguran da je do pre neku godinu, na mestu koje sada krasi ova „ocena“, retko, vrlo retko mogao da se nađe broj manji od 50.U pitanju je procenat sadržaja voća u soku. Uzmem drugi sok, slična brojka, sledeći od drugog proizvodjača – ista stvar,  brojka malo veća –  pretalaškam, i ako izuzmem par njih na kojima je pisalo „100%“, ostali su imali voće u sebi na nivou statističke greške. Ne sumnjam da je sve po zakonu, verujem da su firme ispoštovale formu, ali nalepiti slike voća i pri tom koristiti brend (godinama prodaju voćne sokove, i sada ih imaju u skupljoj varijanti), sve u službi izbijanja petoparaca lakovernim građanima,  ajd’ da kažemo – zaslužili smo.

Kada  smo već kod voća, domaće, ono pravo, postala je avantura kupiti ga. Jabuke!? Nije da ih nema, ali kao da živimo u Africi ili Južnoj Americi, pre ćeš naći sveže  tropsko voće. Žalosno!

Došao sam kući, još nisam raspakovao kese, deca preturaju po njima. Sin traži kakao i mleko u prahu. Kako sam kafu batalio zajedno sa cigaretama još pre više od deset godina, jedna od ugodnosti koja je zamenila tu rutinu, bilo je i piće ukusa i oblika tople čokolade. Na žalost ne uvek, kod nas je gotovo nemoguće kupiti kakao u izvornom smislu te reči. Uzimam ga na sreću, izbegavajući onaj za koji sam siguran da ne valja. Odmah sam otvorio kutiju i puknuo najlonsku kesicu, a miris koji me je zapljusnuo jasno mi je stavio do znanja – čekaćeš na užitak do naredne kupovine, možda.

Čujem i sina “Tata, nisi kupio mleko u prahu”. Mislim se u sebi, kako bre nisam, i pokazujem mu prstom  natpis na kesici sa belim prahom koju drži u ruci. On se smeje “Tata, stavi naočare, vidiš da piše ispod – zamena”.  Uzimam kesicu, stvarno, jedva primetno ali piše. Kroz ruke mi prolazi “feta” i shvatam da je sigurno napravljena od one zamene. Makar je ukus sličan.

Ćerkica je čekala čokoladu, a ja sam se pod nekim nostalgičnim utiskom odlučio za onu koju sam najviše tražio kao klinac. Postoje dve vrste ljudi – oni koji vole more i oni koji vole planinu. Ja sam morski. Belo-sivkasta ptica me je uvek asocirala na usitnjeni pesak i pesmu talasa, a plavi omot je upotpunjavao celokupnu sliku. Čokolada je bila priča za sebe, sa posebnim šmekom. Ova današnja, namenjena ćerkici – baš lagano deluje kada se podigne – ako nastave da smanjuju gramažu, biće poput Životinjskog carstva. Sve je palo u vodu kada sam probao kockicu iste. Jeste, jeo sam i gore čokolade, priznajem.

Hteo sam da kupim i paradajz, počinje da stiže domaći iz plastenika, ali tu se ne dam. Uvek se setim reči prijatelja, proizvođača, koji mi je jednom prilikom skrenuo pažnju “Ja to svojoj porodici ne nosim na sofru, vidiš kako je rumen, lep, a juče je bio skoro zelene boje”. Ni sa ostalim povrćem nije drugačije. Sve je više boja i lepog oblika, sve je manje ukusa. Možda su oči ogladalo duše, možda njima možemo jesti, ali što se hrane tiče, treba nešto više od vizuelnog zadovoljstva – slatko, kiselo, gorko – sve to treba u umerenim količinama da bi organizam bio zdrav.

Nezaobilazni dekor srpske trpeze su i produkti od mesa ili bolje reći od “mesa”. Ovaca i krava skoro da  nema u Leskovcu i okolini, a istu sudbinu doživeće i svinje. O kvalitetu salama neću trošiti reči, nema mnogo onih koji ih kupuju a da im finansijke mogućnosti dozvoljavaju kvalitetniju hranu.Neke viršle ni mačke neće da jedu.  Mesni naresci – verovatno je najbolje naći neke proizvedene u prošlom veku – pre devedesetih.

Što se tiče “kvalitetnijih” proizvoda, skoro smo na poslu za doručak uzeli pečenicu proizvođača čije ime asocira na planinu koja važi za jednu od dve najpopularnije u Srbiji(nije Kopaonik). Kao malom, baka iz Nemačke mi je povremeno donosila slične proizvode – vodnjikave, bez strukture mesa, gumenog ukusa. Dok mi se po ustima motalo nešto što bi trebalo da bude najbolje iz domaće industrije hrane, ukus koji me je podsećao na pojedine trenutke detinjstva, pomogao mi je da shvatim da smo konačno – poraženi.

To mi je, donekle, donelo i spokoj. Skoro da sam siguran da više neće biti ispaljenog metka na ovim prostorima. Svi bukteći naslovi, ratnohuštački, sa svih strana sveta, koji su upereni ka nama, pa i oni naši, služe za održavanje discipline. Sve ono za čim smo žudeli, čeznuli, stiglo nas je. Korporacije ulaze u sve pore društva. Ulaze i donose mir, više ne brinem.

Već sam gore spomenuo more, pa da ga iskoristim ponovo, za zaključak –  na jednom letovanju , u Budvi, poslednjeg dana, majka je dala sestri, bratu i meni po deset maraka da brodićem odemo do Dubrovnika. Sestra i ja smo potrošili novac, onako kako i dolikuje nepotkovanim hedonistima, brat je otputovao sam. Sećam se, kada se vratio, pored opštih informacije, rekao mi je i jednu zanimljivost.

Naime, pričali smo o grehu koji sam počinio, ne potrošivši novac u pravu svrhu iliti “nenamenski”, i o tome koja kazna bi bila primerena za to nedelo. Brat je, u Dubrovniku, od jednog meštanina čuo priču o vraždi. Ona se, doduše, odnosila na jedan od najtežih zločina – ubistvo. U određenim okolnostima, ubica i njegova porodica su mogli obeštetiti oštećenu stranu većom svotom perpera (valuta). Moj tadašnji prestup nije spadao u grupu teških, ali sam danas počeo da razmišljam o nečemu što je mnogo veći greh od ubistva, a ne može se procesuirati pred zemaljskim sudovima, o zločinu nad zločinima.

Ko je odgovoran za to što će život u budućnosti biti sve plastičniji i plastičniji, i kolika bi vražda morala da bude? Zamišljam u glavi tu gomilu para, zamišljam je kao ogromnu kupu kovanica koja se kao kapa navlači na našu divnu planetu, navlači i sliva dok na vrh stalno padaju novi novčići.

Koliko bih voleo da je za takvo stanje odgovoran sistem, globalizam, shvatam, takođe, da bi dobar deo one kupe morao da nadoknadim sam – moja vražda. Nisam ništa učinio da do toga dođe, ali nisam skoro ništa učinio ni da do toga ne dođe. Nemo posmatram ubistvo Zemlje, uživam u onome što mi je dato, ne razmišljajući o posledicama.

Na posletku, možda bi sve bilo bolje, možda bih sve stvari koje mi se ne sviđaju lakše razumeo, dao im zeleno svetlo, možda ne bih iznova i iznova sumnjao u ispravnost svojih postupaka, samo da imam stalnu platu i da je velika. Da bude bar k’o ona na Zapadu. Teško! Šta će mi, koji đavo, plata, šta će mi uopšte, šta ću njome kupiti, kada nestaje sve što vredi, kada polako nestaje sve što volim?

P.S.

Iskoristio bih ovu priliku da novinaru portala Jugmedia, zameniku urednika, Draganu Marinkoviću čestitam nagradu osvojenom  na konkursu koji su organizovali Evropski PROGRES, Delegacija EU i Kancelarija za evropske integracije, za najbolji prilog samostalnog elektronskog izdanja. Takodje, sve čestitke i Ljiljani Stojanović, koja je na istom konkursu dobila nagradu za najbolji novinarski izveštaj. Iako bi mnogi hteli da obezvrede uspeh leskovačke novinarke i novinara, broj pristiglih priloga, koji je skoro trocifren, govori o ozbiljnosti, a imena organizatora o veličini. Bravo i svaka čast.

Leskovčani mogu biti ponosni na svoje  novinare, kao što su ponosni na sve radnike bolnice, ili na radnike muzeja i drugih gradskih institucija koje su se okitile značajnim  priznanjima. Ovo je pravi dokaz da su ulaganja grada u medije pun pogodak, i smer da u budućnosti ta ulaganja trebaju biti i veća jer kvalitet postoji i treba ga razvijati.