Juče sam u prodavnici pored kase ugledala „Vučićeve špagete“. Znate one koje nam je obećao da će nas u ovo nemilo doba ekonomske krize (za koju su krivi svi osim naše državne politike), prehraniti. Stajale su u nekom gvozgenom boksu, sa ponosito boldovanim vrištećim cenama, koje bi trebalo da prenesu neku poruku kupcu. ‘’Mislimo na vas’’.

Utešno zar ne? Da neko tako brine o nama.

Običnom čoveku koji bi nekim turističkim čudom zalutao u naše srpske krajeve, ove špagete bi zaista izgledale kao i svake druge špagete. U najboljem slučaju, špagete osrednjeg kvaliteta.

Nama, žilavim i iskusnim stanovnicima zemlje Srbije, kao nekom čudu prirode, ove špagete ne deluju kao neki marketinški ili politički trik.

One su, zapravo, alarm za uzbunu”!

Kupci ih oprezno zaobilaze posmatrajući ih kao neko proviđenje kojim se najavljuje totalni raspad ovog kvazi sistema. Da, da, sistem se još uvek nije raspao do kraja. Opstaje na žilicama. Napinje se poput strune, pre nego ode dovraga.

Preživeli smo koronu, sukobljavali se oko vakcina, obožavali Jokića.  Potom ga u žaru emocija, kako obučno biva u našem srčanom narodu, izdašno pljuvali. Obožavali naše košarkaške reprezentativce, a onda je na red došao, sasvim neočekivano, baš pred sam kraj naivnog leta (leta uvek takva bivaju), Parizer.

U narodu je odjeknuo, nakon izvesnog šoka, muk. Jer takva je psihologija čovekove glave.

Taman kad smo pomislili da smo svetska sila koja u sportu večito i u inat svima prkosi, nas je kolektivno, bez ikakvog napora i strategije, vešto ponizio jedan, naizgled naivan, komad salame.

Mi smo narod koji se navikao na poniženja. Nama ne treba jak i mudar stateški neprijatelj da nas potčini kad smo u tome, mi sami, oduvek bili prilično sposobni.

Sećam se jednog jutra na groblju, bile su zadušnice. Kiša je padala i uprkos vremenakim nepogodama i blatnjavim cipelama, bilo je dosta naroda koji se obreo oko tužnih spomenika. Čekali su da „pop prođe“. Prizor je bio otužan. Parcele razbacane bez reda i pravila, trava narasla do kolena, po koja kapela ponosno se uzdizala umesto malih, skromnih spomenika. I kao u nekom filmu Bate Živoinovića, popovi su jurili od groba do groba opevajući naučene stihove, reda radi. Sve je naizgled normalno.

Jer je ovde život odavno postao, reda radi.

I kao što nas popovi neće spasiti na „onom svetu“, tako nas ni salama neće spasiti na ovom.

Za kraj, ostali su mi stihovi Tagorea u mislima, dok s prezrenjem posmatram naše običaje kao i prkosne špagete u prodavnici:

„Čeznem da te ostavim zauvek

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu

i dolazim veseo u tvoje društvo.“

To nam je, izgleda, jedino ostalo. Da ponosno dižemo glavu uprkos besmislu koji nas slasno guta.

Kao da je ukusan sendvič sa parizerom.

dr Nataša Dimitrijević