Iako je skrajnuta sa svih glavnih puteva, varoš Vučje na zapadu zaleđine Leskovca, podarena je prirodnim i božanskim lepotama kakve retko koje mesto u Srbiji ima. Smeštena u dolini i okružena planinom Kukavicom, a do nje se stiže novoasfaltiranim putem, ima čuveni kanjon ispod sa rekom Vučjankom, nekoliko fabrika i bazen za kupanje na otvorenom, a ulice su prepune ljudi.

Ovaj opis Vučja bio bu u potpunosti tačan da je pisan pre 30 godina. Pirodna blaga, zajedno sa drugom po redu najstarijom hidroelektranom u podnožju kanjona, nisu se pomerila s mesta i njene turbine još proizvode struju na isti način kao pre 120 godina, ali danas Vučje deluje avetinjski, varoština staraca u kojoj omladina svraća samo tokom raspusta ili je tu zato što nema kud.

Sela nisu priključena na gradski vodovod, ali su se povezela na izvore sa Kukavice, pa je Vučjanka osiromašena vodom

Onaj bazen s početka, zapravo olupina, još je na svom mestu, ali je od njega ostala ruina. Podigao ga je predratni vlasnik tekstilne fabrike Laza Teokarović za potrebe pranja vune iz Australije, a „nasledile“ su ga nove vlasti. Pošto se proces pranja promenio, bazen je dva puta popravljan i modernizovan pa su mladi Vučjnaci sredinom poslednje decenije prošlog veka uživali u njemu, mnogi ga menjajući s morem. Danas je simbol sveobuhvatnog stanja mesta u kojem je do pre 30 godina bilo više radnika nego meštana.

„Ovo je slika celog Vučja, ne morate dalje odavde“, kaže Ljubiša Jovanović dok s tugom posmatramo bazen zarasao u korov.

Veče je, mladih nema na ulicama. „U Leskovcu su“, kaže mladić koji zastaje na našu molbu. Hoće da razgovara, ali ne dozvoljava snimanje.

„Bilo šta da kažem, sutra će mi se smejati društvo. Studiram u Nišu, roditelji su na socijali, stanujem i hranim se u domu, pa osećam veliku potrebu da što pre završim i odem iz Srbije jer za moj fakultet ne treba nostrifikacija u zemljama zapada“.

„Dakle, odlaziš? A kako bi bilo da posao potražiš u Leskovcu, Nišu…?“ nabrajam.

„Ja bih najviše voleo da ostanem u Vučju jer mi se odavde ne ide, bez obzira što je zapušteno i opustelo. Ali to je samo mašta. Izgleda da ćemo ga pamtiti samo po pričama naših baka i deka, koje ga i sada zovu Lazino Vučje ili „Gradić Pejton“ (stara američka serija u kojoj se živi u idealizovanom gradiću).“

Vučje ima Dom zdravlja i to kažu veoma dobar, ima osnovnu i srednju školu, mada se svake godine ugasi po jedno odeljenje. Imaju Dom kulture s bioskopom, sa književnim manifestacijama, književnim večerima, imaju biblioteku, fudbalski i košarkaški teren, jedan kafić i jedan restoran, imaju i kružni tok da se reguliše saobraćaj, mada ovde tek na 10 minuta prođe neko vozilo.

Ostale su ugašene fabrike, a bilo ih je pet.

„Nedavno su došli neki ljudi i počistili fabrički krug u centru i vidimo da izvode neke radove. Izgleda da je propalu  fabriku Vučje kupio neko, ili zakupio. Kako god, važno je da ne gledamo ruglo“, priča žena preko puta iz male kućice koja joj je ostala od muževljeva dede, a ovaj je dobio od gazde Laze, fabrikanta koji je formirao centar i od tada se taj centar nije promenio. U tom centru i u bivšoj Lazinoj zgradi je i trgovina „Aman“.

Zoran Rončević sa suprugom već 15 godina živi uz samu Vučjanku, u besprekorno uređenom maštovitom dvorištu uživa u šumu reke.

„Sa svojim prijateljima se šalim da smo sa 70 godina među najstarijima. Ima malo omladine, rade u Leskovcu i obližnjem Strojkovcu sa dvadesetak pilana. Međutim, čim se ukaže prilika, idu dalje. A Vučje bi moglo da bude turistička zaleđina Leskovca, perfektno. Potrebna su velika ulaganja, a izgleda da nema novca“, priča naš sagovornik.

Bazen je u Vučju, zapravo najmanji problem. Vučjance, koji su blizu pored akumulacionog jezera Barje iz kojeg se stanovnici Leskovca snabdevaju vodom, brine upravo ta voda, odnosno, stare azbestne cevi kroz koje ona protiče.

„Leskovčani nisu plaćali novi priključak, a nama traže novac, valjda da bi tim novcem zamenili dotrajale cevi. Po zakonu na to nemaju pravo jer smo već jednom plaćali priključak i veoma mali broj njih se odlučio da plati tih nekih 60 do 70 hiljada dinara“, priča Ljubiša Jovanović.

Kakav nam je bazen, takva nam je varoš, varoš starih.

Vučje ima malo ulica i one su uglavnom asfaltirane, ali jedna nije i njeni meštani cele godine šalju fotografije Jugmedii. Reč je o ulici Trinaeste brigade koja je raskopana i po kojoj se muče meštani.

„To je višedecenijski problem, posebno zimi. Pisali smo, molili, dogovarali se, ali ulica je sve u gorem stanju. Samo smo je popravljali, sami, no bez gradske mehanizacije nema ništa. Zato molimo da nam se pomogne“, kaže Jovica Stanisavljević.

Posle nekoliko sati provedenih u razgovoru s Vučjancima, napuštamo varoš u sumrak. Iza nas ostaje tišina. Ni pri dolasku ni pri odlasku vaš novinar nije bacio pogled na prelepu vilu Vlade Teokarovića koja se urušava, a za koju se grad Leskovac sprema da je kompletno renovira. Jer, pri svakom pogledu na tu nekadašnju lepoticu savlada tuga.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.