Povodom Nacionalnog dana knjige u Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ u Vlasotincu održano je predavanje pod nazivom „Za i protiv Vuka“. Kritički osvrt na Vukovu jezičku reformu dao je Saša Stanković, profesor srpskog jezika u Gimnaziji „Stevan Jakovljević“.

Prisutne je pozdravio Srba Takić, zadužen za izdavačku delatnost u biblioteci, koji je rekao da se 28. februara Nacionalni dan knjige obeležava širom Srbije, čemu se pridružilo i Vlasotince. Zahvalio je profesoru Stankoviću što je pripremio predavanje o Vuku Karadžiću, koji je veoma bitan za našu književnost. Pozdravio je sve prisutne, a posebno učenike odeljenja I3 Gimnazije, koji su sa profesorom Jugoslavom Stanojevićem došli u biblioteku.

Profesor Stanković je počeo predavanje hronologijom života i dela Vuka Stefanovića Karadžića, sa posebnim osvrtom na značaj i složenost jezičke reforme koju je sproveo, naglašavajući da se Vuk nalazi na kraju tog procesa koji je kod Srba trajao stotinak godina. Kroz argumentovan i podsticajan osvrt, profesor je ukazao na istorijske okolnosti u kojima je reforma nastala, njene ključne principe, ali i na različita mišljenja i polemike koje su je pratile.

Poseban segment predavanja bio je posvećen tome šta govornici bivšeg srpskohrvatskog jezika (Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci) danas zameraju Karadžiću.

„Bivši Jugosloveni se oko svega dele, ali se udružuju u napadima na Vuka. Nakon raspada Jugoslavije, kritike na Vukov račun su se pojačale i zanimljivo je da su često kontradiktorne. Srbi mu zameraju da je izdao srpske nacionalne interese, a ostali narodi da je sprovodio velikosrpsku jezičku i kulturnu politiku. Dok je postojala zajednička država, Vuk je preterano hvaljen, a sad se otišlo u drugu krajnost”, istakao je profesor pre nego što je detaljno obrazložio kritike.

Malo se u široj javnosti zna da je Vuk želeo da obiđe „jugoistočne krajeve našeg naroda”, što se lepo vidi iz prepiske. Karadžić je pisao da je od jednog Leskovčanina čuo da u okolini Leskovca ima isto sela kao oko Kragujevca. U pismu čuvenom slavisti Pavelu Šafariku otvoreno kritikuje reči bugarskih ćifta. S druge strane pomogao je bugarskim slavistima da se i za njih čuje u Evropi.

„Nemojte Vi Srbe bugariti. Ne samo što Leskovčani i Prištinci nijesu Bugari, nego su i sami Vidinci i Ćiprovčani i Piročanci po jeziku bliži Srbima nego Bugarima (premda ne govore čisto ni jednim jezikom). Ne dajte se Vi prevariti kojekakvim bugarskim ćiftama, koje su, kao svaki čovjek, radi svoj rod umnožiti”, pisao je Vuk u pismu  Šafariku 1827. godine.

Na kraju su analizirani stavovi pisaca (ali i profesora) Meše Selimovića i Dragoslava Mihailovića koji su iz različitih perspektiva preispitivali Vukovu jezičku reformu, ali svakako argumentovano i stručno.

„Uza sav ogromni značaj koji ima Vukova reforma, bilo bi prirodno da ona bude široka osnova, a ne kanon, da se prilagođava vremenu i stepenu razvitka duha i opšte kulture, a ne da njena startna suština postane smetnja”, zapisao je Selimović još 1967. godine u studiji „Za i protiv Vuka”.

Profesor Saša Stanković je dao i konkretne predloge šta treba činiti na osnovu stavova pomenutih pisaca, i to pre svega na nivou leksike i književnosti.