Vukašin Ivanović, moj svekar, imao je samo osam razreda škole, ali je znao više od mnogih akademika. Njegova pitanja pogađala su u srž, a njegovi zaključci zatvarali rasprave. I zato ga pamtim kao čoveka čije su reči bile istina, a život – najveća škola. Živeo je u selu preko puta Caričinog grada, uopštini Lebane.

Moj svekar Vukašin bio je najmlađe dete svoje majke Leposave, deveto po redu. Kod seljaka su i prvo i poslednje dete uvek nosila svoje posebno breme. Najstariji je morao da zameni oca, da brine o majci, da pazi mlađu braću i sestre, a najmlađi, mažen i pažen – imao je obavezu da ostane u roditeljskoj kući i čuva je do kraja. Tako je bilo i sa Vukašinom.

Rastao je u velikoj porodici, u zajednici koja se vremenom polako osipala. Svako dete odlazilo bi iz kuće sa svojim delom imovine: neko sa mirazom poput krave ili konja, neko sa novopodignutom kućom. Vukašin je ostao. Sa svojom ženom Ljubicom, mojom svekrvom, koja nije bila majka mome mužu, već maćeha.Ostao je da čuva roditelje do smrti.

Bio je čovek visok, lep, snažan, magnet za žene. Ali i večito dete, nestašno, pomalo razbarušeno. Sam je pričao kako je bio nestašan i kako se stalno plašio šamara ili šibe. Znao je da popije, pa da pijan, na šarcu i s konjskom zapregom, uđe pravo u kafanu. Posle bi se selo sablažnjavalo, Ljubica tugovala, a njegov sin držao lekcije.

Njegov sin, moj muž, bio je jedino Vukašinovo dete. Nije nasledio onu seosku obavezu „čuvanja kuće“, jer je izabrao školovanje i grad. Ali ognjište nije ostalo bez ruke: danas ga čuvamo mi. Pod dudom u našem dvorištu, u kući koja je videla i radost i muku, brinemo o svemu kao o vodi na dlanu. Tako se krug ipak zatvorio – ne onako kako je tradicija propisivala, već onako kako je život hteo.

Ali Vukašin je imao i drugu stranu, onu koju ne vide svi u kafani: bio je muzički nadaren i svirao je frulu, veoma lepo. Ne znam od koga je nasledio dar, ali verujem da je od svoje majke Leposave, koju ja nisam zatekla, a za koju su govorili da je skoro bila svetica. Znala je da leči ljude, nekoga lepom rečju, nekoga travama.

Vukašina su uvek molili da zasvira u društvu. Kada sam se ja udala, imao je običnu frulu. Nekoliko godina kasnije, moj muž mu je doneo iz Beograda poklon – vrlo kvalitetnu frulu, kupljenu u antikvarnici. Tada su zvuci iz njegove frule postali mekši, puniji, lepši.

Sećam se svadbe moje starije ćerke Vesne. Pred mnoštvom gostiju, kada je Vukašin uzeo frulu, trubači su zaćutali pred lepotom zvuka ovog pastirskog instrumenta. Svirao je narodno kolo, ali ne kao običan frulaš , nego kao da u rukama drži ceo orkestar. Tog trenutka svi su znali da prisustvuju nečemu posebnom.

U poznim godinama pamtili su ga kao čoveka sa frulom. Kada je umro, a poslednjih deset godina života proveo je sam sa našim posetama dva puta sedmično. Moj muž ga je zatekao sa frulom u rukama. Samo je nepravilno skliznula. Pretpostavljamo da je otišao svirajući.

Za mene, međutim, Vukašin nije bio samo svekar, nije bio samo otac moga muža. On je bio intelektualac. Završio je osam razreda škole, ali njegove rečenice imale su težinu knjiga. Njegova pitanja su uvek pogađala srž. Njegovi zaključci bili su jasni, jednostavni, i otvarali su put tamo gde sam ja stajala zbunjena.

Sećam se kako me je, dok sam bila mlada snaha i čuvala decu, znao zateći pitanjem od kog bih zanemela.

„Snaho, objasni mi zašto sav novac šaljemo republici, ovima gore u Beograd, pa nam oni posle dele kako hoće? Gde tu ima logike? Porez koji mi plaćamo — na plate, na imanje, na sve živo – taj novac treba da ostane ovde, u opštini, u gradu. A ne da ide u centralu, pa da nam odozgo dele kao ubogima i još da kažu kako su nam oni dali. Zašto?“.

Nisam imala odgovor. Pocrvenela bih, promrmljala nešto i izašla iz sobe, a u mislima su mi se rojila sećanja na političke rasprave koje sam načula, sporadično, o decentralizaciji. Tek dok sam povijala bebu, shvatila sam: pa o tome upravo govori moj svekar, kako mi to ranije nije bilo jasno?

Sutradan, pod starim dudom u prostranom dvorištu, pokušala sam da nastavim razgovor. Nisam tada bila vična političkim objašnjenjima, ali sam znala da on govori ono što osećaju mnogi. Vukašin je slušao, ćutao i prebirao, kao da stavlja kockice u glavi.

Prolazile su godine, a onda, nekoliko meseci pred prve višestranačke izbore, došao je ponovo s pitanjem: „Snaho, ja ću glasati kako vi mladi kažete, jer ja sam svoje izgurao i neću mladima da kvarim sudbinu. Ali reci mi, koja stranka u svom programu ima ono o decentralizaciji Srbije?“.

„Sve“, odgovorila sam kao iz topa, „sve osim vladajuće“.

Tada je zaćutao, pa mirno rekao: „Da, daaa… sada mi je jasno. Izgleda da ću glasati kao ti i moj Rade“.

Tako je govorio moj svekar. Bez velikih škola, ali s glavom koja je razumela i ono što su čitavi univerziteti i političke elite pokušavali da upakuju u teške rečenice. Njegovo pitanje bilo je jednostavno, ali u njemu je stajala cela filozofija jedne države i čitavog naroda.

I kada sve saberem – i njegove nestašluke, i šarca u kafani, i brigu za roditelje, i ljubav prema Ljubici I svom sinu, koju nije iskazivao rečima, već delima, i frulu koja mu je bila uteha i radost, i pitanja koja su u sebi nosila težinu cele države – ostaje mi samo jedno: moj svekar Vukašin bio je car.

Ne car po tituli, ni po imanju, ni po vlasti. Bio je car zato što je umeo da misli svojom glavom, da pita ono što drugi nisu smeli, da svira kao da u rukama ima ceo orkestar i da voli bez ostatka. Njegove reči pamtim i danas, njegove misli čujem u sebi kad tražim istinu, a njegovu toplinu nosim kao svoje najveće bogatstvo.

Za mene je zauvek ostao ono što sam oduvek znala: čovek sa osam razreda škole i srcem većim od mnogih univerziteta. Moj svekar, moj junak – Vukašin, deka moje dece.