Samo sedam godina ranije, odnosno u školskoj 2014/15. u osnovnu školu išlo je oko 559.000 dece. To znači da je u sedmogodišnjem periodu uslovno rečeno nestalo preko 50.000 đačkih mesta.

U srednjim školama vidi se isti trend – u 2021/22. bilo je 243.756 srednjoškolaca, što je za oko 17.000 manje nego u 2014/15. Manji broj đaka direktna je posledica sve manjeg broja rođene dece ali i odlaska radnosposobnih građana sa decom u inostranstvo, piše list Danas.

Prethodno navedeni brojevi su podaci Republičkog zavoda za statistiku o osnovnoškolskom i srednješkolskom obrazovanju.

RZS za osnovnu školu daje informacije o broju dece od 2014/15, dok za srednju školu obuhvata i duži period od 2010/11, tako da se može videti i da je u poslednjih 11 godina broj srednjoškolaca smanjen za oko 40.000.

Komentarišući ove podatke Bojana Selaković, direktorka Građanskih incijativa i članica udruženja Roditelj, navodi da su oni posledica loših demografskih pokazatelja koji podrazumevaju sa jedne strane trend nataliteta, a sa druge migratorna kretanja.

„Iako vlast u Srbiji godinama unazad pokušava da prikrije stvarne razmere i uticaje iseljavanja iz Srbije, pa čak i da pokaže neke pozitivne pomake u smislu povećanog broja povratnika u Srbiju, na podacima kao što su ovi jasno se reflektuje stvarno stanje. Takođe, jasno je da ni samo ekonomske mere za podsticanje rađanja ne mogu da obezbede odgovarajući efekat, na šta su upozoravali i demografski stručnjaci i nevladine organizacije koje se bave temama roditeljstva. Demografski trendovi su toliko loši da više pojedinačne intervencije populacione politike nisu dovoljne da nas dovedu do očekivanih brojki“, kaže Selaković.

Smanjenje broja đaka dovelo je i do smanjenja broja škola i ukidanja odeljenja. U celoj Srbiji broj osnovnih škola od 2014. do sada smanjen je za oko 200 (sa 3,414 na 3,219). Istovremeno smanjen je i broj odeljenja (izuzetak je Beograd gde je broj odeljenja povećan).

Vesna Vojvodić, portparolka Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“, objašnjava za Danas da je ukupan broj škola u datoj statistici čak i znatno veći od zvaničnog, budući da uključuje i područne škole.

Kako ističe, mrežu osnovnih škola utvrđuje lokalna samouprava, „a u praksi jedini kriterijum je politički i lični interes te smo svedoci da se, recimo, u Senti velika škola raspala na više malih da bi imali više direktorskih mesta. Istovremeno, škole su ukidane u Somboru i Beogradu kako bi vlasti preuzele atraktivne zgrade“.

Do gašenja škola i odeljenja dolazilo je pre svega u manjim i seoskim sredinama.

Ako se gleda broj odeljenja prvog razreda on je u ovom sedmogodišnjem periodu u Beogradu povećan sa 640 na 672. U Vojvodini je smanjen za oko 50 (sa 886 na 837), u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji sa 784 na 770, a u Istočnoj Srbiji sa 627 na 582.

 Bojana Selaković u ovome vidi posledicu slivanja ekonomske moći u velike centre.

„Da bi Srbija bila poželjna destinacija za život mladih ljudi, rađanje i podizanje dece potrebno je poboljšanje u ukupnoj širi slici, sigurnost i predvidivost sistema, uslovi za dostojanstven rad, odgovarajuće vrednovanje obrazovanja i rada, kao i suštinska decentralizacija zemlje kao neophodan uslov ravnomernog ekonomskog i društvenog razvoja svih delova Srbije a što bi za posledicu imalo smanjivanje motivacije za iseljavanje ljudi sa prostora u kojima su rođeni, odrasli i školovali se. Srbija već sada ima dijagnozu hidrocefalusa, a ako se ovakvi trendovi nastave, nećemo možda stati baš pod jednu šljivu, ali u jedan megalopolis od Novog Sada do Jagodine sasvim sigurno hoćemo, dok će svi drugi krajevi Srbije biti potpuno demografski ispražnjeni“, kaže Selaković.

 Istovremeno, Vesna Vojvodić objašnjava da što se tiče seoskih sredina, problemi koji su doprineli smanjenju broja učenika uključuju demografski položaj, nepovoljne životne uslove mladih bračnih parova u seoskim sredinama, uključujući nezaposlenost, zbog čega mnogi odlaze u veće gradove u potrazi za poslom, ali i nedovoljnu opremljenost škola i nedostatak  stručnog, nastavnog kadra.

 „Na raspisane konkurse niko se ne javlja zato što će nastavnik matematike pre otići u IT sektor nego što će raditi u školi, plate u prosveti su ispod republičkog proseka, to nije motivacioni faktor da se zaposli u prosveti…“, ističe Vojvodić.

 Ona, međutim, dodaje da uprkos sve manjem broju dece u seoskim sredinama treba biti veoma obazriv prilikom eventualnog zatvaranja škola.

 „GSPRS ‘Nezavisnost’ smatra da treba uvažiti specifičnosti seoskih i nacionalno mešovitih sredina gde bi škola koja uspeva da upiše minimalni broj učenika po razredu zadržala status pravnog lica. U svakom selu gde ima dovoljan broj dece koja u vaspitnom i sociološkom domenu nisu lišena komunikacije dovoljnog intenziteta sa vršnjacima (što će odrediti stručnjak) treba da postoji škola, ali ne i direktor“, kaže Vojvodić.

 U srednjim školama takođe je došlo do smanjenja broja odeljenja. U periodu od 2014/15. do danas taj broj je umanjen za oko 500. Najveće smanjenje je u regionu Istočne Srbije gde je „nestalo“ oko 300 srednjoškolskih odeljenja.

 Osvrćući se na ove podatke Bojana Selaković ističe da je u srednjim školama upola manje dece nego u osnovnim.

 „Iako srednje obrazovanje u Srbiji nije obavezno, potrebno je uraditi ozbiljnu analizu o tome šta se dešava sa decom koja se ne upišu u srednju školu, kakvi su njiihovi socijalno-ekonomski kapaciteti, da li ulaze u rizike od siromaštva, da li postaju ranjiva po nekom osnovu i tako u konačnici isključuju iz društva. U kontekstu gorepomenutih demografskih trendova, i ovo je jako važan podatak i trebalo bi ga shvatiti kao vrlo ozbiljno upozorenje“, zaključuje Selaković.

 S obzirom na trenutne okolnosti Vesna Vojvodić ističe i da je potreban niz promena da bi se ovi negativni trendovi zaustavili i preokrenuli – a koji se tiču i populacione politike, i opremljenosti škola, zakonske regulative, materijalnog položaja prosvetnih radnika…