Nikolu Milenkovića (26) život nikada nije mazio, ali ovaj i danas optimistični i vedri mladić nije ni sanjao da će mu težački poslovi oduzeti mogućnost da hoda kao i svi njegovi vršnjaci, da i dalje zarađuje i da sa svojom devojkom, koju je upoznao prilikom jedne od pet operacija kičme na VMA, stvara porodicu…

On je dete razvedenih roditelja, otac iz Lebana, majka iz Crne Trave, koja se preudala u selo Kopitarce, selo između Vladičnig Hana i Predejana i već od petog razreda osnovne škole počeo je da privređuje, da odlazi vikendom u šumu kako bi imao za džeparac, dok su njegovi drugovi za to vreme šutrali loptu na lokalnom fudbalskom terenu ili vreme provodili uz telefone i kompjutere. Nikola nije imao ništa od toga, a da bi imao, morao je da zaradi.

“Od 5. razreda osnovne škole do 4. godine srednje školovao me je ujak iz Crne Trave, ali ja sam išao u šumu, drva sekao, za džeparac. Ujak je poljoprivrednik čuva krave rasa ‘buša’. Posle srednje škole osamostalio sam se i nastavio da radim u šumi. Od nikog nisam tražio ni jedan dinar. Radio sam sa još neveznanim kostima. Osećao sam ja bolove kada se uveče vratim iz šume ali prespavam, odmorim kičmu pa nastavim. Nisam znao šta se na njenom stubu dešava. Bio sam mlad, nisam razmišljao o najgorem”, nastavlja ispovest.

“Jednostavno, kičma je pukla, pukla bi i mnogo starijem od mene i jačem jer sam ja posle srednje škole svaki dan bio u šumi, od jutra do večeri”

Bol se naglo pojačava 2018.godine u novembru, od kada prestaju sve Nikoline aktivnosti. U međuvremnu je imao 5 operacija kičme, prva u Nišu, ali ni jedna uspešna do kraja.

“Problem su tri pršlejna – L4, L5 i S1 i dva diskusa između. Oni su veoma oštećeni. Ti diskusi su se izlizali kao guma na autu, pao pršljen na pršljen. Prilikom poslednje operacije na VMA u Beogradu, između pršljenova su ubačeni koštani grafti – kejdž, između dva pršljena, kao zamena za diskus. Međutim, nisu do kraja gurniti, valjda je tako trebalo, pa sada irititraju kičmenu i moždanu nerv”.

On danas vreme provodi u krevetu. Ustaje teško i uz velike muke dnevno hoda po 50 metara. Ponovo se vratio kod majke i očuha.

“Majka pomaže koliko može, ali ne može mnogo. Gledam je kako plače kada misli da je ne vidim. Njagora kazna za roditelja je da gleda svoje nemoćno dete“.

Pošto su u Srbiji iscrpljene sve mogućnosti, ostala je kao spas za mladog Nikolu – Indija.

“Preko Fondacije Budi human dobili smo uveravanja da bi operacija bila uspešna 85 do 95 posto, odnosno, tolike su šanse da ne osećam bol, jer svaki moj pokret povređuje nerv. Ukoliko se hitno ne reaguje, prelazim u paraplegičare, jer će mi biti paralizovana polovina tela i biću vezan 100 posto za kolica”, objašnjava.

Nikola je rođen u Opštoj bolnici Leskovac.

I to je ono što ga užasava.

“A je želim da živim normalno, bez bolova, a pomisao na kolica me užasava. Neću ni da razmišljam o tome. U takvim trenucima zamišljam sebe zdravog, ne kako sečem šumu, već radim neki lakši posao i kako u slobodnom vremenu držim ruku svoje devojke i šetamo proplancima. Idem i smelije, pa sanjam da sam oženjem i da imam decu i da ih klackam na kolenu”, priča mladić od čijih reči se pune oči sa suzama.

Prethodno je za naše čitaoce poslao poruku:

“Cena šeste operacije koja mi je neophodna iznosi 45.000 evra, a finansijska podrška bi bila ključna za mogućnost odlaska na ovu operaciju u Indiji. Preporučuje se da se revidiraju hirurške procedure što je moguće ranije, jedna sa zadnje strane kičme, a druga kroz stomak s prednje strane. Velikodušnost biće ključna za moj oporavak i vraćanje normalnosti u moj svakodnevni život. Molim vas, svako da pošalje po 1 SMS i ja ću moći u roku od 24 sata da odem na operaciju. Molim vas! Hvala vam iz srca na vašem razumevanju i podršci”.