Danas je Osmi mart. Ako neko pita, to je onaj dan kada deca učiteljicama nose saksije s jagorčevinama kupljene pre škole  u Maksiju, umotane u celofan, dan kada se bakama poklanjaju karanfili a na času likovnog majkama prave čestike u obliku srca koje posle dugo čuvamo među stranicama kuvara ili kakve druge debele knjige.

Ako neko pita, na baš taj dan smo se, pre mnogo godina, izborile za nekakva jednaka prava, i sad nam je, eto, baš dobro. Više nam roditelji ne ugovaraju brakove pre nego napunimo šesnaest. Više ne čuvamo ovce dok nam se braća školuju. Danas s tom istom braćom na ravne časti delimo očevinu. Nismo više teret koji će udajom nestati.

Ako neko pita, danas je Osmi mart i mojoj komšinici s trećeg na koju je muž sinoć urlao toliko da se zgrada orila, onaj isti muž koji se uvek kulturno javi u liftu i upita za zdravlje. Sutra je Osmi mart i onoj ženici koju srećem ispred ulaza koju sin svako malo izbaci iz kuće kad se napije.

Danas je dan svih onih žena na koje zaboravljamo tristašezdesetčetiri dana u godini. Onih koje nisu i nikada neće biti na rukovodećim položajima. Onih sa ili bez osam razreda osnovne. Onih koje su mogle više, ali nije imao ko da ih pogura. Onih koje su ostale kod kuće jer nije bilo nikog da brine o ostarelim roditeljima. One koje se odrekle posla i karijere da bi podizale decu. Prvo jedno, pa drugo pa treće…peto.

danas je dan svih onih kojima je život prošao u čekanju. Koje se nikada ni za šta nisu pitale. Koje su morale da isprose svaki dinar, za ručak, za hleb, za lek, za uloške. One koje nikada nisu smele u suknji iznad kolena napolje, među svet. One koje ne govore ako ih niko ništa ne pita. One bez svoga mišljenja. Bez snova. Bez želja. One koje jedu tek kad svi ustanu od stola. One koje najviše vole da glođu šiju. One što su site kad su im deca sita. One kojima ništa ne treba. Čijeg se rođendana niko i ne seti. One koje poslednje legnu a prve ustanu. One čije ruke nikada nisu videle manikir ni parafinsko pakovanje.

Danas je dan svih onih koje u grad idu tek kad se razbole. One koje pred kuću dovozi sanitet. One koje ne znaju šta je papa test ni kolposkopija jer im je neko rekao da je sramota čepiti se pred nekim drugim muškarcem, pa makar on bio i lekar.  One koje nemaju kad da čitaju. Ni vremena da gledaju serije. One koje ne znaju šta je antiejdž, antirid ili japansko iscrtavanje obrva. One koje ne mažu nokte i ne briju noge. One koje nikada nisu bile nigde. One koje nemaju gde da odu. One koje se boje da će joj, ako ode, uzeti decu. One koje se nekako tiho ugase, i koje posle na slavama pominju po salčićima i orasnicama.

Ovo je dan one bake koja kraj ulaza u pijacu prodaje dve veze zeleni, muške vunene čarape i teglu feferonki. Ovo je dan one žene iza tezge sa sirom i kajmakom koja svakog jutra ustaje u četiri i čije ruke mirišu na sveže pomuženo mleko. Ovo je dan one tetkice koja satima briše školske hodnike. I dan one koja svako malo “padne niz stepenice“ ili se “saplete o vrata“.

Ovo je dan onih koje pune crne hronike i čitulje. Onih koje čekaju da se “on promeni“. Onih koje kažu “muško je, mora nekad i da podvikne“. Onih koje nalaze opravdanje za sve. One koje misle da nisu dovoljno dobre jer nisu sina rodile. One koje mrvice nikada rukom ne brišu sa stola, jer to sluti bedu u kući, i nikada ne prostiru veš po mraku jer se ne valja. Ovo je dan onih koje strpljivo komišaju svoje dane kao kakav suv klip kukuruza, bez zašto, bez kako i bez ali. Ali, nećemo sad o tome.

Jer, danas je ipak Osmi mart.

Tekst: Daniela Bakić