Čim je akademska slikarka iz Splita Nives Čičin Šain ušla u Likovnu radionicu Narodnog univerziteta u Vranju, gde će u okviru Internacionalne likovne kolonije stvarati, i kroz otvoren prozor udahnula svežinu hrasta koji više od dvesta godina bitiše na ovom mestu, odmah je shvatila šta ovo mesto čini posebnim.

Zato je brže-bolje privukla stolicu prozoru koji gleda na ovo stoletno stablo, želeći da na taj način sebi obezbedi najbolje mesto za rad. Iz tog razloga je jutros i prva došla u radionicu da na slikarskom platnu nastavi ono što je juče započela.

Ona kaže da je Vranje kao grad veoma inspirativan za umetnike baš zato što izgleda kao iz bajke sa tragovima zaboravljenog vremena.

“Ovde je stavljen veći akcenat na ljudskom nego na tehnološkom i to mi se sviđa. Ovde je istorija drugačije tekla i to je za mene baš egzotično u tom smislu. Ovdašnji ljudi mi se veoma sviđaju jer imaju toplinu u sebi i to pokazuju”,kaže Nives.

Ovu hrvatsku umetnicu duša uvek inspiriše, a sve što je mrtvo je ne zanima. Duša je, po njenim rečima, pokretač i kada je nema ona je izmisli, jer ima svoju kojoj se uvek vrati.

“U Vranju ima toliko lepih stvari da više ne znam za šta bih se spoljašnje u radu vezala.Preostaje mi da se vežem za vlastite osećaje dok budem radila. Imam ideju i ona će biti podložna promeni dok se ne dogodi i ne vidim da je to to”, kaže Nives koja u svom radu primenjuje i tehniku papir maše.

Otuda je ova splitska umetnica odmah po dolasku u radionicu obložila natur papirom tri svoje buduće slike. Kaže da će joj povetarac koji stalno duva u Vranju, koji je pun sočnog zelenila, biti vodilja u radu.

“Belo platno me plaši jer je previše sirovo. Uvek se potrudim da počnem rad neutralnom bojom jer mi ona otvara mogućnost da to popunim, kako god želim, različitim tehnikama.Često je to kolaž, često se reljef pojavljuje. Meni  uvek fali tri d, ali kada slikam to radim u kombinovanoj tehnici i oslikavam  svoje skulpture i objekte koje radim i koristim zapravo slikarstvo na vrlo nekonvencionalan način”, ističe naša sagovornica i naglašava da se kroz svoju umetnost trudi da da doprinos boljitku ovog sveta i stvara dela koja će proizvesti osećaj prijatnosti.

Taj isti osećaj ima i u kontaktu sa ostalim umetnicima kolonije, a vibracije stvaralaštva u svima njima jače prorade kada uđu u magičan prostor Likovne radionice, koji je u stvari njihov zajednički svet.

“To je mesto u kome su čuda moguća. Fascinirana sam radom sa decom i odraslima voditeljke ove radionice Vesnom Marinković Stanković. Pogotovo me fascinira njen rad sa decom gde mora da da celou sebe i da sluša i kada joj se ne sluša i ujedno bude i pedagog. Ona to radi svakodnevno i pored toga ima toliku svežinu u sebi da uspeva da radi i svoje likovne radove”, kaže Nives i dodaje da se nada da su roditelji dece koja pohađaju ovu Likovnu radionicu, ali i lokalna samouprava svesni šta ona čini za njih, ali i za grad u kome živi.

“Na toj deci svet ostaje i nema lepše od kreatiivne i stabilne dece”, naglašava ova hrvatska umetnica.

Nives je umetnica koja stalno želi da upoznaje ljude koji pripadaju drugoj kulturi. To nosi iz porodice koja je bila kreativna i u kojoj su se uvek pronalazila rešenja za sve i svašta kad god je to trebalo. Nedostatak novca naterao je njenu majku da od ničega pravi nešto.

“U vreme kada sam bila dete nismo mogli sebi priuštiti televizor i kad god mi je bilo dosadno uvek mi je majka davala papir i govorila da crtam. Mislim da me to u najranijem detinjstvu formiralo kao budućeg umetnika”, kaže na kraju Nives.