Ono što se zida od kvalitetnog materijala, što po projektu stručnjaka urade takođe stručni judi i u šta se utka ljubav, teško propada i zub vremena sporo izjeda, kao što je, na primer vila u varoši Grdelica nedaleko od Leskovca.

Ova kitnjasta građevina, nalik po stilu na Gradsku kuću Niš, i danas, u inat svima, u inat onima koji su je se odrekli i, verovatno, u inat svemiru, stameno prkosi usred centra Grdelice, napuštena i obrasla. I još uvek je najlepša kuća u Grdelici, doduše, sakrivena od pogleda prolaznika, jer za sve raskošne kuće i vile tada je važilo pravilo da se one nalaze u dnu dvorišta, a ispred bašta.

This slideshow requires JavaScript.

Ova Vila je podignuta 1926. godine za potrebe uprave tada veoma moderne tekstilne fabrike iz koje je izlazio kvalitetan štof, po kome su sve do sredine poslednje decenije prošloga vela Leskovčani bili poznati u svetu. Šetajući Grdelicom, malom varošicom pored novog auto-puta, nailazili smo na stare oronule kuće građene između dva svetska rata, ali ni na jednu poput Vile.

Grdeličani je i dan-danas tako zovu – Vila ili – Vila deda Jovana.

Oko vile, okružene četinarima, su naređane niske zgrade, nekadašanji zidani fabrički pogoni, u kojima odavno nema tekstilnih mašina. Pored su kamioni zakupaca. Sporadičo se čuju glasovi, ali tu nismo zalazili.

U TIG-u je jedno vreme radilo blizi 1500 radnika.

Potpisnica ovih redova i sada je, kao i pre 35 godina, ponovo ispred Vile deda Jovana stajala fascinirana njenom lepotom i gracioznošću.

„I ja često dođem i gledam je, nekako me opusti, relaksira, prenese u neko drugo vreme, vreme uzleta industrije Grdelice koja sada, praktično, ne postoji“, komentariše naš pratilac.

Prema dostupnim podacima, koji se ni u vreme davno uvedene digatilizacije knjige i publikacije o TIG-u se ne mogu naći na internetu, Grdelica ima bogatu istoriju tekstilne industrije.

Saša Stanković, pisac iz Vlasotinca, koji je i profesor i novinar Jugmedie, priča da je prve temelje gajtanare udario Mihajlo Janković Inajet, zet Koste Ilića Mumdžije iz Vlasotinca, otac čuvenog gradonačelnika Beograda između dva rata, Vlade Ilića.

This slideshow requires JavaScript.

„Mihajlo Inajet je od Aranđela Marinkovića kupio vodenicu u Grdelici, gde je 1893.godine podigao novu gajtanaru, što je prvi industrijski objekat u varoši. Potom ju je prodao Gligoriju Jovanoviću i Milanu A. Popoviću, koji su napravili modernu fabriku vunenih tkanina, gajtana i pletiva. Ta gajtanara prerasla je u modernu fabriku, kasnije, kada su je komunisti oteli, zvala se Jedinstvo, a potom Tekstilna industrija Grdelica – TIG. Ona je sada zakatančena, zgrade su postale ruševine“, sažeo je Stanković u nekoliko redova sudbinu fabrike, iza koje stoji radnički znoj i iza koje su isprepletene ljudske sudbine.

Pre „Jedinstva“ fabrika je zvanično nosila naziv – Koncer „Jovanović-Popović“

Priča se da je deda Jova imao tri ćerke i čeznuo za sinom naslednikom. Kada je dobio sina podigao je crkvu Sveti Jovan na periferiji Grdelice. Danas i tamo stoji freska u kojoj Deda Jova u jednoj ruci držu crkvu u drugoj svog malog sina.

Niko više od industrijalaca Jovanovića i Popovića ne živi u Leskovcu, jer su obe porodice iz grada na Veternici, a sam TIG i Vilu, uspavanu lepoticu, pokušao je pre nekoliko godina da kupi potomak industrijalca Popovića, da kupi sopstveno nasleđe, i to na „slepo“.

„Mislim da je praunuk Milan Popović, mada se ovde govorilo da potiče od porodice Jovanovića, bio veoma zainteresovan, za kupovinu. Vrednost fabrike je procenjena na 35 miliona dinara, on je kao prvu ratu platio gradu Leskovcu 12 miliona. Dolazio je u Leskovac, obišao u Grdelicu fabriku i bio veoma razočaran onim što je video, ali je bio očaran Vilom, čija unutrašnjost još nije bila raščerupana“, priča vođa ekipe Jugmedie koji je bio u kontaktu s Popovićem.

Iako se tokom restitucije govorilo da naslednici Jovanovića nisu bili zainterovani za povraćaj fabrike i ostale imovine, pre plaćanja druge rate, Milan Popović je od Agencije za restituciju dobio obaveštenje da će mu fabrika biti vraćena zajedno, naravno, s vilom, pa je odustao od privatizacije, ali se do danas ne zna šta je s onih 12 miliona. Popović, inače, živi i radi u Londonu.

I naš sagovornik ne zna šta se dalje dešavalo, ali je izvesno da se Milan Popović više nije pojavio u Grdelici, a TIG je danas u stečaju.

I sve ono što je ostalo od te fabrike nije vredno pomena. Jer, to jesu ruševine, ali Vila je nešto veoma vredno u istorijskom i kulturološkom smislu Leskovca i Grdelice.

Kako je „Vitko Livac“ posato najveći poverilac TIG-a, pa su sve mašine, tvrde Grdeličani, završile reciklirane na otpadu?

Ona je spomen našeg bistvovanja na ovim prostorima i kada ne bude ni jedne generacije koja danas hoda ulicama malene varoši na jugu Srbije, ona će kao svetlo u tunlu još stajati usred džungle i negde „beležiti“ priču o njenim sjajnim i mračnim danima, o ljudima graditeljima i ljudima rušetiljima, o crnim vranama koji su je pod plaštom navodnih dugovanja očerupali iz nje izneli ili ukrali sve što je bilo vredno.

Ali, beton nisu mogli, ili, možda mogu i to, možda zbog one crvene ručno pečene cigle kojima je građena, možda zbog nejnih ukrasa.

Ali, da ovo ne bude ideja za nove lopovluke, nego da se svi u ovoj varoši, koja je davno izgubila moć, i u gradu Leskovcu zapitaju njegove bivše i sadašnje vođe zašto nisu na bilo koji način otkupile ovu raskošnu vilu u centru Grdelice i u nju smestile kulturne ustanove, ili, jednostavno je uredili i napravili mesto koje će pri posetama domaćih i stranih delegacija odvesti goste preko kaldrme do Vile i pokazati jedan od primeraka „zlatnog doba Leskovca?

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.