Srećni smo s decom, unucima i praunucima i oni nam produžavaju život, rečenica je koju bračni par Ljiljana (74) i Ljubiša (73) iz leskovačkog sela Mrštane često ponavljaju tokom razgovora za regionalni internet portal Jugmedia.

Retka su domaćinstva gde u jednom domu u slozi i u ljubavi žive tri ili četiri generacije kao što je slučaj sa Stanimirovićevima. Ljiljana i Ljubiša imaju dvoje dece, petoro unučadi i dvoje praunučadi i oni su skoro svakog dana zajedno.

U samoj dvospratnoj lepo uređenoj kući u centru sela žive sa sinom Goranom, snahom Slavicom i unukom Đorđem, ali ne prođe skoro dan da ne svrate unuka sa dvoje dece ili ćerka sa troje svoje dece.

„Kada se kuća napuni grajom i smehom, sreći nema kraja. Posebno se radujemo praunucima jer su još mali i zanimljivi, ali onaj stariji već lepo govori, pa kada me pozove – baka Ljiljo, sva se istopim, letim od sreće. Pa oni nam život produžavaju“, priča Ljiljana koja je ceo život s mužem provela na njivi i koja je ovih dana bolješljiva.

Domaćinstvo Stanimirovića puno je savremenog nameštaja i tehnike, u dvorištu moderne poljoprivredne mašine i skupoceni automobili, ali je patrijarhalni način života preuzet od predaka.Tu se, kažu uglas, ništa nije promenilo.

„Ono što je moja svekrva učila od svoje, prenela je meni. Nije mi bilo teško da se uklopim u zajednicu sa novim ljudima jer su me dočekali sa dobrodošlicom. Kako je ona mene učila, sada ja isto prenosim svojoj deci“, priča Slavica koja je od svekrve preuzela i poljske radove i kuhinju.

Goran veli da mu je neshvatljivo kako se ljudi udalje od roditelja kada ostare.

„Nikada ne bih bespomoćne roditelje odvojio od sebe. Kakva je to logika? Kad je zdrav i kada te školuje, izdržava, brine o tebi, pa kasnije o tvojoj deci, dobar je, a kada ostari i razboli se– odbaciš ga. Smestiš ga u dom ili se ukotviš u svom domaćinstvu, pa roditelje obilaziš za praznike. Za mene je to svirepo, ja nikada ne bi majku i oca prepustio da ih neguju drugi“, priča sin dvoje ljudi koji su zagazili u osmu deceniju života.

Ipak, Ljiljana i Ljubiša pričaju da najviše o njima brine unuk Đorđe.

„On bdi nad nama. Kada se razbolimo, on nas vodi kod lekara, u Leskovac ili Niš. Ništa mu nije teško. Takvo dete se retko rađa“, pričaju, dok s ljubavi u očima gledaju u unuka.

A unuk kaže da će ostati u kući, u zajednici, i kada se bude oženio.

„Porodica je srećna kada je na okupu. Ja sam patrijarhalan po tom pitanju, jer u zajednici je veselije, zanimljivije. Ako si tužan imaš s kim da podeliš tugu, ako si u dilemi, imaš koga da pitaš, jer iza babe i dede je veliko životno iskustvo“, priča mladi čovek koji je posle završene srednje škole rešio da ostane na selu i da sa ocem, a uz pomoć i savete dede, uzgaja goveda i obrađuje 10 hektara zemljišta.

Na pitanje kako prevazilaze eventualne razmirice, Slavica kaže da ih skoro nikada nije ni bilo, Goran da se razgovora mnogo, a Ljiljana da je tolerancija za život više generacija u jednom domu ključ sreće.

„Velika volja, ljubav, poštovanje i tolerancija, tu je ključ. Naravno, dok se novopridošlica ne privikne, a kasnije je sve isto potrebno nama starima. Ja sam danas srećna iako sam bolešljiva. Ne mogu da doprinosim, ali kada vidim da su mi svi živi i zdravi, svi lepi i pametni, srce mi se ispuni srećom. Šta ćeš više u ovim godinama?“, konstatuje i pita žena koja je zbog nas ustala iz kreveta.

Iako u godinama, Ljubiša pomaže oko tova bikova, a sve što njegov sin zna naučio je upravo od njega. „Ja sam učio od svog oca, bio sam što se kaže dobar đak, a istim stopama je krenuo i moj sin i dodatno razvio posao. Sada ja slušam njegove savete“, priča stalno nasmejan Ljubiša.

Od starih ljudi nema štete, tvrdi mlađi bračni par Stanimirovića. „Čovek je koristan i kada pređe 65 godina. Čak iako ne može da radi. Koristan je i kada sedi na terasi“, vele.

Mlađi Stanimirovići su uvek spremni da ugode Ljiljani i Ljubiši, pa i da im prirede lepa iznenađenja, kao na primer, pre tri godine kada su napunili 50 godina bračnog života.

Pričaju da su danima krišom spremali slavlje, a da bi baka Ljiljana otišla kod frizera morali su da izmišljaju dolazak gostiju sa strane.

„Bilo je kao na filmu, ulazimo u mrak, odjednom se pale svetla, puna kuća naših najdražih, a torta je bila posebno lepa i velika. Taj dan ćemo pamtiti do kraja života“, pričaju Ljiljana i Ljubiša Stanimirović.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „(Ne)osunčana jesen života“, sufinansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskim projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.