Visine naknada za izdavanje različitih lekarskih uverenja  varijaju od jedne do druge zdravstvene ustanove u Srbiji do zdravstvene ustanove, a najviše novca treba izdvojiti za zdravstveno uverenje pri zasnivanju radnog odnosa i za žrtve nasilja, po 6.000 dinara, analiza je Narodnog parlamenta iz Leskovca.

I uverenja uverenja licima koja će konkurisati za radno mesto sa povećanim rizikom koštaju i više od 6000 dinara.

“Ova lekarska uverenja bi mogla biti i dosta povoljnija da nije jedinstvenog slučaja u domaćem pravnom uređenju koje „štiti zdravstvene ustanove od toga da ne naplate previše malo!“, navodi se u ovoj analizi.

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (čl. 161) predviđeno je da se zdravstvene usluge koje zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa pruža pravnim licima i građanima na njihov zahtev, kao i zdravstvene usluge koje nisu obuhvaćene zdravstvenim osiguranjem, naplaćuju po cenama koje utvrdi Upravni odbor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač privatne prakse.

Ovakvim zakonskim rešenjem efektivno je dato diskreciono pravo zdravstvenim ustanovama da samostalno uređuju cenovnu politiku svojih usluga. Ovo je problem za građane i ostatak ove analize jasno će pokazati zašto je to tako:

Naime, zakonodavac je u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti propustio je da uvede instrument zaštite korisnika određenih zdravstvenih usluga od samovolje zdravstvenih ustanova u pogledu određivanja visine cena pruženih usluga (iz čl. 161.) i on se umesto toga bavi uređivanjem postupanja privatnih zdravstvenih ustanova pri pružanju usluga građanima, i poslodavcima, a kad je politika naplaćivanja od strane privatnih zdravstvenih ustanova u pitanju.

Između ostalog, čl. 161. Zakona o zdravstvenoj zaštiti obavezuje privatne zdravstvene ustanove da moraju naplaćivati usluge iz čl. 161. Kao da je uobičajeno da privatne zdravstvene ustanove svoje usluge ne naplaćuju pa je na naplaćivanje građanima neophodno obavezati ih i zakonom! Da li bi onda nenaplaćivanje usluga na teret građana bilo protivzakonito i time time se recimo onemogućio rad neprofitnih zdravstvenih klinika?

Međutim, ipak glavni problem sa aktuelnim zakonskim rešenjem u oblasti zdravstvene zaštite je propuštanje uvođenja instrumenta zaštite korisnika zdravstvene zaštite od samovolje ustanova u pogledu određivanja visine cena pruženih usluga iz čl. 161 Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Naime, članom 8, stav. 1, tačka 7, Zakona o komorama zdravstvenih radnika predviđeno je da komora zdravstvenih radnika (u konkretnom slučaju Lekarska komora) „predlaže kriterijume i merila za utvrđivanje cena zdravstvenih usluga koje se pružaju u privatnoj praksi, odnosno cena zdravstvenih usluga koje se pružaju u zdravstvenim ustanovama, a koje se ne obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i visinu cena tih zdravstvenih usluga“.

Primetno je da Zakon o komorama zdravstvenih radnika propisuje određivanje „visine cena“ a ne „donje granice cena“. Međutim, ovo nije sprečilo Upravni odbor Komore zdravstvenih ustanova da na sednici od 1. jula 2010. godine usvoji predlog minimalnih cena usluga u oblasti medicine rada u državnoj praksi. Ovim predlogom upućenim od strane komisije za medicinu rada Lekarske komore Srbije, cene usluga u oblasti medicine rada, nikako ne smeju biti niže, već mogu biti samo više od predloženih. Službe medicine rada širom Srbije su u obavezi da ovo primenjuju. Ovime se navodno „sprečava nelojalna konkurencija koja postoji na tržištu i štiti dostojansvo struke i kvalitet rada u oblasti medicine rada“.

Iznad navedeno je dovelo do jedne paradoksalne situacije u kojoj pojedine zdravstvene ustanove koje bi želele da umanje cene izdavanja pojedinih lekarskih uverenja, a zbog recimo posebno visoke nezaposlenosti u nekoj opštini, ili da naknade recimo ukinu kad su tražioci istih žrtve porodičnog nasilja npr, ovo ne mogu učiniti ispod minimalnih iznosa propisanih od strane Komore zdravstvenih ustanova Srbije. Dakle, umesto da se definišu maksimalni iznosi naknada i time građani zaštite od samovolje zdravstvenih ustanova, propisivanjem minimuma za naknade ispada da se štite zdravstvene ustanove (od toga da građani ne plate previše malo).

UZROK PROBLEMA: Propisivanje minimalnih visina naknada za usluge u oblasti medicine rada umesto maksimalnih iznosa, odnosno propust, pre svega Zakona o zdravstvenoj zaštiti da preciznije uredi politiku određivanje cena predmetnih usluga na način koji bi osigurao da se građani zaštite od previše visokih cena, ali da istovremeno se ostavi diskreciono pravo zdravstvenim ustanovama da propišu i niže cene, ili pojedine naknade i ukinu, u skladu sa lokalnom ekonomskom situacijom ili drugim kriterijumima.