Da li je u demokratskim zemljama normalno da se o „kapitalnom projektu“ u Srbiji obaveštavamo od strane uglednog stranog nedeljnika, kao što smo nekada sa uvom na radiju slušali Slobodnu Evropu da saznamo rezultate izbora ili još ranije Radio Luksemburg?

Investitor Mohamed Al Abar i njegov Eagle Hills vredni su poštovanja – mnogo toga izgradili su u Abu Dabiju, a grade i po svetu – samo u Kairu planiraju izgradnju 700 km2 površine za pet miliona ljudi – Kairo na vodi!

Hoću da kažem – kada je tako ozbiljan investitor u pitanju on ne investira što želi da (nas) voli već što želi da iz toga izvlači profit. Drag mu je Vučić, ali su mu draži naši dolari – opravdano. Lepo od Vučića što mu dade savamalsko atraktivno zemljište „za dž“! Mali gest pažnje…

Obećavajući ogromne investicije ovaj je arapski magnat ustvari abolirao Vučića od odgovornosti i pružio mu mogućnost da se ostvari u onome u čemu je nediskutabilno najbolji – u fantazmagoriji. „Logika će vas odvesti od tačke A do tačke B. Mašta će vas odvesti bilo gde“ – govorio je Albert Ajnštajn, a u život sprovodio zakleti protivnik logike Aleksandar Vučić.

Da bi što pre realizovao svoj maštoviti projekat, najslađi šareni lilihip, Vučić je prenebregao neke sitnice, kakve su na primer zakoni… Kada je postalo jasno da se projektom Beograda na vodi krši Generalni urbanistički plan i Zakon o izgradnji – planovi i zakoni su promenjeni. Ako nije bilo ni tendera za arhitektonsko rešenje (a nije), bilo je obrazloženje da su srpske arhitekte nedorasle arapskim, te da je konkurs „odrađen“ u Abu Dabiju…

Paralelno svakodnevnim optužbama o „divljoj“ i nepravednoj privatizaciji prethodnih vlasti, postalo je moguće da se značajna javna svojina (Geozavod) ustupi privatniku (Eagle Hills Properties) u kojem Republika Srbija nema upravljačka prava obzirom da je vlasnik samo 32% Beograda na vodi! Doduše Vučić je vlasnik 100% Beograda na suvom, ali je to slaba uteha. Tako dadosmo našu imovinu da Arapi promovišu svoj biznis – mudro, domaćinski i plemenito…

Kada nije bilo zakona, bilo je prekosti, kada nije bilo logike, bilo je mašte. A iluzija je najbolja prijateljica mašte.

Sav je posao do sada urađen bez ikakve javne rasprave i bez konsultacije bilo kog relevantnog faktora osim ega Aleksandra Vučića, koji je očigledno neslućeno veliki. Kako sam u crkvenom odboru jedne male lokalne crkve u izgradnji u niškom naselju Duvanište znam koliko je značajno pitati građane šta o takvom minornom projektu misle, tražiti njihove ideje i odobrenje. Uveren da je njegov usud da nas usrećuje Vučić Aleksandar nije ni pomislio da pita javnost! Da je slušao istaknute pojedince i Akademiju arhitekata možda ne bi dobio inicijativu „Ne da(vi)mo Beograd“ ni veliku žutu patku – ali osim prekog i potcenjivačkog odnosa prema svima koji se drznu da kvare njegovu mukom zapaljenu maštu, u pokušaju upristojavanja procedure izgradnje Beograda na vodi nije bilo druge reakcije. Ko se god usudi da dirne u maštu ovog srpskog Petra Pana dobije ljutite prekore: da li je to novinar Olivera Jovićević ili ombudsman Saša Janković, svejedno… Svaki mu je građanin Srbije jednako nebitan i svako ko se njegovim fantazmagorijama suprotstavi je nacionalni izdajnik!

Logično, pa mi smo društvo gde se decenijama dokazuje nevinost, a ne krivica…

Tako u društvu bez logike i „kaubojskih“ zakona niče balkanski Las Vegas – mesto gde će se osiromašeni Srbi diviti najvećem balkanskom šoping molu u koji neće moći ni da uđu… U zemlji Nedođiji gde su administracija i političke stranke najuspešnija preduzeća i logično je da Petar Pan dekadentnoj eliti želi da napravi Las Vegas, smatrajući to neporecivim dokazom superiornosti svog ego tripa. Na taj način lagano i bez velikog protivljenja, samo uz pokoju patku, nastaje današnji Beograd na vodi, koji će, navodno, rešiti sve probleme Srbije! Kako? Time što će ponuditi 2.000.000 kvadrata prostora, u vreme kada već nekoliko stotina hiljada ekskluzivne stambene površine u Beogradu već zvrji prazno?

Da nije ideja da se 400 godina kasnije bez Arsenija Čarnojevića pomogne da se nove desetine hiljada sa siromašnog juga, pa i Niša, privuče „svetlostima velegrada“ i preseli u Beograd na vodi?

Kada naš Petar Pan objasni da je zbog ovog projekta povećano učešće građevinarstva u bruto proizvodu nijedan niški građevinski radnik ne postaje srećniji niti manje gladan – da li je iko spreman da objavi koje firme ustvari grade Beograd na vodi ili ćemo čekati da i to objavi Forbs?

Do tada ostaje da se radujemo sreći ovog našeg nestašnog i nikad odraslog dečaka koji je onomad odleteo na deseti sprat savamalske zgrade i veselo uskliknuo da će projekat Beograd na vodi biti obeležje cele zemlje!

Neka mi se smeje i James Matthew Barrie lično ako razumem kako!?

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu