I u devetoj deceniji života Vranjanac Božidar Ristić iz Vranja mnogo vremena provodi u svojoj obućarskoj radnji. Leti je tamo više, nego zimi. Smestio ju je u prostoriju dvorišne šupe, pa tako sada i u ovim poodmaklim godinama lako dolazi do nje. Kad god uđe u nju toliko je zaokupiran poslom da zaboravi i na vreme.

Deda Boce, kako ga od milja zovu njegove komšije i prijatelji, u svojoj radionici nema više obuće za popravku kao nekada, ali se uvek nađe po neki par za krpljenje. Iako ga ruke više ne služe kao nekada on i dalje to čini veoma spretno i to zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu koje je stekao radeći u nekadašnjoj čuvenoj Fabrici obuće “Koštana”.

U radionici i danas sve pod konac

U njegovoj majstorskoj radionici  i danas je sve uredno složeno tako da u svakom momentu zna gde mu šta od alata stoji.

Zidove je oblepio posterima Fudbalskog kluba “Partizan”. Fudbal obožava i o tome veoma voli da priča sa svojim prijateljima. Često taj razgovor nastave u kući gde ih ljubazno dočeka njegova supruga Stanče sa kojom je već šezdeset i jednu godinu u srećnom braku.

Na tu činjenicu deda Boce je veoma ponosan. Kaže da se pre nego što je oženio svoju suprugu, preko navodadžija, “gledao” sa još dvadeset i četiri kandidatkinje. Sa nekima je uspeo i da prošeta na korzou uprkos tome što su roditelji u to vreme zabranjivali svaki mogući kontakt dvoje mladih.

I u njihovom slučaju roditelji su odlučivali o tome da li će se oni venčati ili ne. Za razliku od Stanče, Božidar je pre nje imao devojku sa kojom je bio u vezi pune četiri godine. Oboje su radili u “Koštani” tako da su mogli da se viđaju bez obzira na tadašnje stroge zabrane.

Međutim, njihova ljubav nije imala srećan kraj jer kada su njegovi teča i tetka, koji su ga usvojili, otišli da je prose, njeni roditelji su ih kategirički odbili rečima da to ne dolazi u obzir zato što oni nameravaju najpre da ožene njenog starijeg brata i poručili da Boce ne čeka njihovu ćerku već da se ženi. Iako je to bio veliki udarac za njega znao je da je njihova reč poslednja i da on tu ne može ništa, ali je uprkos tome našao način da o svemu što se desilo porazgovara sa svojom velikom ljubavi i zauvek se oprosti od nje.

Mnogo je ovakvih dramatičnih tenutaka bilo u Bocetovom životu.

Međutim, on, koji je po prirodi veliki veseljak, uvek je uspevao da ih prevaziđe kroz pesmu i igru. On je na svakom veselju bio prvi igraorac i pesmopojac. Zbog toga su ga voleli svi, a pogotovo muzičari Romi iz Gornje čaršije.

“Kude je bilo dum, ja sam bija kum. Toj su znali svi muzičari u vranjski kraj. I k’d me videšev na veselje odma su znali da će dobro da zaradiv. Čim me vidiv odma dođev do mene, počnev da sviriv, i ja k’d zavrtim maramče u kolo, ma oćeš li veselje.  Os’mnešemo uz svirači, ne mož se odvojimo od nji, priča deda Boce starim vranjskim govorom.

Upravo zbog ovakvog karaktera, ali i vrednoće Stančini rodiitelji su pristali da daju svoju ćerku za Boceta. Poučeni ranijim iskustvom njegovi teča i tetka su prilikom prvog viđenja sa novim prijateljima odmah počeli da dogovaraju dan svadbe.

“Na nas mladi t’d reknaše da iskočimo napolje.T’d sam prvi put u život videla svojega mladoženju. I k’d iskočimo, tuj kude kuću imašemo crno i belo grojze. Boža bere belku i tura mi u usta, a ja na njega crnku. Takoj odma počnamo da se l’žemo i da se begdenisujemo.”, priseća se uz osmeh Stanče.

Stanče imala lep život sa Božom

Svoju izabranicu zavoleo je i Boža tako da je ubrzo potom otišao kod nje kući sa namerom da je odvede u bioskop da pogledaju aktuelni film koji se u to veme prikazivao. Kupljene karte su propale jer njen otac nije heo da čuje za to rekavši da on Stanče može da vodi u bisokop tek kada je odvede u njegovu kuću.

Tako je i bilo. Stanče kaže da je sa Božom imala lep život uprkos tome što su živeli sa njegovom tečom i tetkom kojima su morali na kraju svakog meseca da daju zarade.

“Takoj je t’g bilo. Dadešemo na tetku pare, a ona će gi ostavi na vetrinu. Svi smo gi znali kude su, ali nikoj neje smeja da gi uzne. K’d je trebalo da se kupi nešto, od tej pare se je i kupovali.”, pričaju u glas ovo dvoje plemenitih ljudi koji se vole i poštuju kao od prvog dana braka.

Stanče kaže da je Boža, koji je tokom čitavog života imao problem sa manjkom kilaže, znao uvek nekim postupkom da iznova osvoji njeno srce.

“Ni na mene, a ni na moju majku ne ni se je sviđalo toj što je bija mlogo suv. Za razliku od njega ja sam bila b’š vickasta.”, priča Stanče.

Tu svoju “manu” Boža je redovno nadomešćivao marljivošću brinući stalno da njoj i dvojici sinova koji imaju svoje porodice ništa ne zafali. On je takav bio i u “Koštani” gde  je kao najbolji radnik osvojio nagradno putovanje u Italiju. Titulu najboljeg osvojio je i kao učenik zanatske obućarske škole. Tada je kao nagradu dobio odlazak na radnu akciju u Banja Luku. Međutim, kada je trebao da pođe odbijen je zbog toga što nije imao neophodnu kilažu za svoj uzrast, ali je nagrada preinačena u petnaestodnevni odmor na Besnoj Kobili.