Sa ukidanjem vanrednog stanja utihnuli su šerepe i lonci i bakljijade, ali i aplauzi kao podrška lekarima koji se bore s virusom korona. Ne samo da su utihnuli nego su zanemeli. Odneo ih sa sobom policijski čas. Eto toliko smo ih hrabrili, njih ili sebe, dok nismo dobili slobodu izlaska, po ko zna koji put pokazujući kako smo narod sa kratkim zamahom i elanom, narod  koji se štrecne na duže samo kada bolest oseti na svojoj ili koži svog bližnjeg.

Možda opravdanja ima za Vojvođane gde se virus korona skoro gasi, za Beograđane, za Nišlije, ali za Leskovčane nema. Nema jer smo svojim ponašanjem dodatno uposlili lekare, ljude u skafanderima, medicinske sestre i tehničare, vozače, spremačice i čistačice.

Prizivamo ponovo uvođenje karantina i policijskog časa

Nema aplauza podrške ni za bolesne, a trenutno ih ima u leskovačkoj covid bolnici 125 i dvadesetak po niškim zdravstvenim ustanovima. Trenutno trećinu novoobolelelih u Srbiji čine ljudi iz Jablčaničkog okruga i njihova prosečna starost se sve više približiva četrdesetim godinama. I nisu svi sa lakšim simtomima, već i sa srednjim, a kada kažu srednjim, to znači upala pluća i još mnogo pratećih pojava pomešanih sa užasnim strahom. Još uvek pacijente šaljemo za Niš, što znači da ima i onih sa teškom kliničkom slikom. Svima njima potrebana je naša podrška. Podrška u vidu aplauza, zašto da ne, pa to je neko pametan smislio, to je solidarnost, to je briga, to je ljubav za bližnjeg, za čoveka.

I više od aplauza potrebna je DISTANCA i maska na licu i sredstva za dezinfekciju ruku. I zašto da ja ovde filozofiram kada iz dana u dan naši stručnjaci ponavljaju distancu i zaštitu.

Mi smo Leskovčani pametni ljudi, mada ponekada verujemo da smo najpametniji na svetu, ali ja ipak mislim da nas ponajviše „krasi“ neodgovornost, nemarnost i tvrdoglavost. I inat i teorije zavere po kojima nam virus ništa ne može.

Pa može nam, eto za nedelju dana postali smo ponovo žarište tog virusa što nam ništa ne može. Naravno da je neko silom bio nateran da radi i širi epidemiju, ali nisu svi zaraženi iz Jure i nisu svi zaraženi od onih što su doputovali iz inostranstva, a tek ćemo da plaćamo danak gužvama koje stvaramo ispred banaka i pošta i drugih institucija.

Mi smo narod koji mrzi lekare ali ne može bez njih, a mnogi su za dva i nešto meseca pokazali da jesu pravi heroji. Njih radi da ponovo aplaudiramo!

Naravno, reći ćete da je država kriva. Jeste, na početku je Leskovac, pa i Niš, dobijao testove na kašičici pa se bolovalo samo od upale pluća. Nije bilo dovoljno opreme za sve zdravstvene radnike, po apotekama nije bilo maski, rukavica i dezinfekcionih sredstava. Nekako se ta država tresla nad Beogradom, Vojvodinom i Nišom. Taj val oboljevanja je prošao, ljudi su ozdravili i mučna iskustva nosiće do kraja života. Ali žarište koje sada bukti dešava se u periodu kada ima svega čega nije bilo na početku.

I ne moramo mi da aplaudiramo ako nas dlanovi baš bole ili ako nas mrzi da tri minuta provedemo na terasama. Lekari nas verovatno i ne čuju jer su zatvoreni u bolesničkim sobama sa ležećim pacinetima ili od umora spavaju, no ljudski je. Ajde i da ne budemo ljudi u tom pogledu, ali ajde da budemo ljudi prema čoveku u nama i da čuvamo sebe i druge od virusa. Jer samo mi, mi ljudi, možemo ugasiti taj zlokobni virus, mi i niko drugi.

Mi smo izvor i uzrok, lekari leče posledice, nažalost bez pravog leka i ne izleče sve.

U Jablaničkom okrugu je zvanično umrlo četvoro ljudi od virusa korona, Ja sam jedna od mnogih koja veruje da je umrlo mnogo više.